Срби светосавци неће под власт фанариота!

 

 

Драга браћо и сестре,

Владика бачки Иринеј Буловић подписао је 1995. године у Шамбезију у седишту цариградске патријаршије за Западну Европу, без благослова Сабора СПЦ – е, акт којим се све парохије СПЦ – е у расејању стављају под власт цариградске патријаршије.

Наш српски народ је од сопствене Цркве пуштен низ воду а право у руке Цариградској патријаршији то јест  фанариотима. Фанар је део Цариграда (Истанбул) где се налази седиште цариградског Патријарха. Добили су код Срба такав назив због врло негативне улоге коју су имали у време док је Србија била под турским  ропством.Српски народ има веома лоша искуства  са фанариотима кроз историју. Наметали су нам своје владике и свештенике.Уводили нам грчки језик на богослужењима, бранили нам Крсну славу,тужакали нас тадашњим турским властима. Данас  су преузели другачију лукавију тактику да нас ставе под њихову власт.Као и свуда у православном расејању и у Аустрији постоји тзв. Епископска конференција потпуно страна Православној Цркви али по угледу на римолатоличке бискупске конференције. Као разлог установљавања ове и овакве конференције наводи се рад на заједничком унапређењу Православља у  расејању. Нека би дао Милостиви Господ да је тако али утисак је сасвим другачији.

Епископском конференцијом увек и свуда председава клирик Цариградске патријаршије који је митрополит док су сви остали епископи. Да ли је случајно тако? Постоји заједничка интернет страница на којој између осталог у преводу пише и ово: “ Васељенски патријарх (тренутно Вартоломеј) је глава (главни) Православне Цркве. Грчки-православни Митрополит  аустријски (тренутно Арсеније) је отуда главни представник Православне Цркве у Аустрији“

http://www.orthodoxe-kirche.at/site/orthodoxedioezesen/griechischorthodoxekirche/article/18.html

Верујте, то се и на делу види и осећа у понашању Митрополита и свештеника Васељенске патријаршије као и по питању Православне веронауке у аустријским школама. У Аустрији  Православних  има око 450 000. Од тога највећи део (само у Бечу 200.000-250.000) чине православни Срби. Носиоц веронауке у Аустрији је СПЦ  јер најмање 85% деце која похађају верску наставу у аустријским школама су српска. Од скоро се цариградски Митрополит Арсеније наметнуо шефа Канцеларије (Службе) за Православну веронауку у Аустрији. Његов претходник, Србин који је постављен од владике Константина и који је истом окренуо леђа и приклонио се фанариотама, сада је само инспектор за веронуаку. У међувремену је постављен још један инспектор, наравно Грк.

21.децембра 2015. је  служена предбожићна школска Литургија за ђаке веронауке иако ми имамо скоро три недеље до Божића. У Православљу се не служи Света Литургија посебно  за поједине слојеве друштва (на пр. за ђаке, старе, једну посебну породицу и сл.).Ђаци су добили од вероучитеља „Православну  школску Библију“ која је уствари преузета од римо-католика  а на крају се налазе неколико хиљада измена  текста који одступа од садржаја Светог Писма. Настоји се да, једног дана, богослужбени језик буде немачки који нас, наводно, повезује и који ( чак и неки српски свештеници  сматрају и заговарају!) наша деца боље разумеју.

Ђаци Православне веронауке из Инсбрука сведоче да  грчки свештеник и вероучитељ на часу говори да су после отпадања Јевреја од Бога сада Грци изабран народ и да су Грци носиоциПравославне Цркве.Такође тврди да је Христос Грк и да је говорио  грчки језик, тим лажним учењем се трују душе наше деце. Грчки свештеник омета српског у вршењу богослужења тако што улази у олтар и започиње припрему Свете Литургије још док свештеник причешћује вернике.Захтева да српски свештеник започне службу раније, него што се деценијама чинило, и да до почетка богослужења за Грке сви изађу из Цркве. Не само да тражи да сви напусте Цркву кад они дођу него још и прети да ће избацити српске вернике из Цркве. Асистенткиња грчког свештеника избацује румунске просјаке из Цркве а са њима и друге викањем: „Raus“! Иста особа је постављена од инспектора (Грк) да предаје Православну веронауку углавном српској  деци  а студент је на католичком теолошком факултету.Како је то могуће? Требамо ли то дозволити? Куда нас  води?

Фанариоти пут свој знају , то је очигледно унија са њиховим “светим оцем“ папом римским. Њихове претензије да сво Православно расејање подчине Васељенској патријаршији покушаће и да остваре на Сабору чији је почетак заказан за 16.06.2016. године. Док се у самој Грчкојјерарсипротиве  неправославном  делању  Васељенског  патријарха  Вартоломеја наши јерарси ћуте. Епископ Андреј  је свештеницима  поделио  чак и грчке мантије а има их који са поносом носе грчке капе. Шта се то збива са српским епископима и свештеницима?   Васељенска Патријаршија је добила првенство части јер је заиста била украшена часним и правоверним патријарсима. Данас и у будуће нека нас Милостиви Господ спасе и сачува од овог актуелног (Вартоломеја)  и њему сличних патријараха васељенских,који нас са њиховим лажним проповедањем вереводе у духовну пропаст.

 

 

Advertisements

40 Kommentare Gib deinen ab

  1. Грешник sagt:

    То се и чини, владика Бачки је верни сарадник Фанара у покушају да потчини дијасору свих Помесних Цркава и да од цариградског патријарха направи ,, Источног Папу“смешно.
    Али Крст Христов и Свети Сава скривени су у срцима српског народа и ту бескрајно сијају.
    Ако и не би знао да су ми предци „Срби Православни“знам да сам ја крштен у „Српској Православној Цркви“. Ја сам њен, као што је и Она моја а обоје смо Божији и ничији више.
    Свети Саво спаси „ народ твој“. АМИН

    Gefällt mir

  2. Ана sagt:

    Христос васкрсе! Слава Богу да овај блог постоји. Свети Теодор Студит је говорио, да „када је вера у опасности, заповест је Божија да се не ћути. Ако је реч о Вери, нико нема право да каже: ‘Ко сам ја? Зар сам ја свештеник? То није моја ствар’“. Такође, Свети Григорије Богослов тврди: „Ћутањем се издаје Бог“. Нека би нас Милостиви Господ избавио од непријатеља унутрашњих и спољашњих, видљивих и невидљивих, од свих кваритеља Вере, Богослужења и Предања, од свих јеретика, расколника и безбожника!

    Gefällt mir

  3. Православље живот вечни sagt:

    Тренутно само народ може да сачува веру Православну јер су Црквени великодостојници нажалост стали раме уз раме са папистима/ латинима (никако „католицима“ или Црквом; називајмо их по јереси или по географском положају, нити су саборни нити су Црква). Част изузецима!
    Из историје знамо:
    као прво да су углавном свештеници и епископи кварили веру а народ ју је чувао. Сам Св. Владика Николај каже: „Веро моја, ко те уби, реци! Убише ме са олтара жреци!“ Свештеници се боје за свој опстанак, да им се не одузме мантија (свештенички чин). Али не само то, многи су се сконцентрисали на материјално богатство уместо на духово! Заборавили су изгледа да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“! Епископи нису много бољи! Оправдавају своју екуменистичку делатност тиме што говоре да воде само дијалог ради уједињења цркава. Колико ја знам постоји само једна једина Црква – Православна, други су за нас јеретици и секташи, зар не? Св. Отац Јустин Ћелијски каже: „Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено говорити о неком уједињењу „цркава“, о дијалогу љубави и интерцоммунио..“
    Епископи се хвале како су посећивали архијеретика папу, називају себе бискупима, кажу да су паписти „сестринска Црква“, итд. Због чега? Колико су их платили? Раде ли они то из убеђења? Бог зна!
    као друго: све што је грађено против Бога и цркве Божје, у историји је пролазно тако да ни тај екуменизам неће до века! Неће дозволилти Господ Бог!
    Не можемо ми да се ујединимо са њима тек тако! Прво они морају да се покају па тек онда све остало. Св. Марко Ефески говори: „У стварима православне вере не може бити компромиса“!
    Не смемо да дозволимо да нас продају цариграду и папистима. Ипак је Вера Православна „Народ Србски просветила ,
    Земљу Србску осветила.“
    Нек нас Милостиви Господ спасе од папофила и њима сличних!
    Свако добро свима вама желим од Милостивог Бога
    Ваш брат у Христу!

    Gefällt mir

  4. Грешник sagt:

    Kада је власт у питању,
    Цариград радо скреће са канонских основа према осталим аутокефалним црквама сто је неисправно.
    Питам се кад од свих православних, а највише је Срба у дијаспори и не видим разлог што би Константинопољска Црква имала веће привилегије на овим просторима од Руске,Бугарске,Српске или па било које друге помесне Цркве.
    Али се покушава да се наметне ватикански модел „,централизоване црквене власти“,на челу са једним епископом над осталим помесним Црквама,а који ј поглавар Цариградске Цркве.
    А онда су Срби националисти које у„Цркви нема“,али ми нашу СПЦ недамо.
    Као други су националисти, а све сам фанариот до фанариота а они нико други него Грци па још власт намећу јер част су већ одавно изгубили ширећи екуменизам.
    Заједно смо јачи,чувајмо нашу СПЦ јер Она је наш чувар српског националног идентитета,православља,светосавља,косовског завета и нама лепог српског језика.
    „Бог ће помоћи ако буде имао коме“ го орио је блаженопочи вши патријарх Павле.
    А има коме.
    Боже спаси народ твој. Амин

    Gefällt mir

  5. Светолик sagt:

    „Дијаспора“ је предата под власт Фанара пре неколико година, сагласили су се и „представници“ СПЦ, аминовао Сабор СПЦ. Ово што описујете је последица тог договора. Што се тиче „јуридике“ ту сте до даљњег немоћни, а верујем да ће се на Криту још више утврдити позиција Фанара у дијаспори.

    Кад је реч о Догматима Вере и богослужења, они се кваре са врха јерархије СПЦ, на челу са патријархом Иринејем. Очекивати од њега лично да се заузме по овим питањима онако како ви жечите је илузија. Он тоне све дубље. То је низбрдица са које скоро да и нема повратка, по речима светитеља, јер када једном почне да се лицемери по питањима вере повратак је врло неизвестан.

    Волео бих да вас могу охрабрити, али ни патријарх ни Синод ни СА Сабор СПЦ се није осврнуо на петиције које су раније потписали хиљаде верника именом и презименом. Писмо анонимних верника из Аустрије њих уопште не брине.

    Ако сте на било који начин принуђени да одлазите на богослужења у храмове СПЦ у Аустрији, очекујте само још веће непријатности од досадашпњих.

    Gefällt mir

    1. Ана sagt:

      Ако Бог да тзв. Великог Сабора на Криту бити неће. Ако и буде одржан јасно је да ће бити вучји. Како ја разумем- циљ писања овог писма је да стави на знање да, за своје неправославне одлуке и дела Сабор СПЦ, неће никад добити нити чути АМИН! од српског народа у расејању. Као и да Православни Срби у расејању разликују жито од кукоља.

      Gefällt mir

  6. Константин sagt:

    Ја лично полажем сву наду у Милостивог Господа!
    „Што је људима немогуће Богу је могуће“(Лк.18,27)
    Неће дати Бог да Срби падну под руке папофилла! Није народ глуп! Разликује „жито од кукоља“ што рече Ана. Почеће да бојкотује Српске Православне Храмове у Аустрији кад виде грчког свештеника у Олтару уместо српског, као што је то урадио народ у Србији кад су почели свештеници, по наређењу надлежног епископа, да новотаре. Народ неће допустити да се иживљава неко над њим као што то ради тај грчки свештенкн!

    Свако добро од Милостивог Бога
    Ваш брат у Христу!

    Gefällt mir

  7. Verujem u Gospoda sagt:

    Hristos Voskrese! Slava teb’je gospodi slava teb’je! Izgovarajuci iz dubine srca ove reci, proganja se djavo i bog se useljava u srce njegovo! Tako nas poucavaju mnostvo staraca i svetaca nase svete pravoslavne crkve. Dakle braco i sestre radi se o najopasnijoj temi ne samo sto se tice crkve nase, vec celoga pravoslavnog i opsteg sveta! Ocigledno je da se polako sklapaju „kockice“ da se ovaj svet pokori pod vlast onih kojima je sotona gospodar! Verujuci u gospoda Isusa Hrista i cekajuci njegov drugi dolazak na ovu prokletu zemlju, nesmemo odstupiti od nase vere pravoslavne i dozvoliti da je okalja bilo ko. Jedino boreci i braneci se mozemo bitku dobiti, ako necinimo nista, necemo sacuvati ni ono sveto sto je u nama, jer po reci svetih otaca nasih – cuvajte tela vasa jer u njima stanuje duh sveti! Molimo se sve visnjem gospodu da uslisi molitve nase i prosvetli um velikodostojnika pravoslavne crkve da necine ovu ludost! Jer je slava i milost tvoja boze vavek. AMIN

    Gefällt mir

  8. Свети Спиридоне моли Бога за нас sagt:

    Чудо Светог Спиридона

    У саборном храму у Каристосу, Грчка, 1930.г.

    О чуду Светог Спиридона причала је 1976. г. старица Зиновија Сидери (
    доживела 102 године ), једна од многих сведока који су присуствовали овом догађају, о коме су у то време писале и атинске новине « Скрип «.

    Ево шта је причала старица Зиновија :

    « Био је празник Рождества Христовог по новом календару. Ја тада још нисам прешла старокалендарцима. Дошла сам на свеноћну
    службу у храм Св. Николаја. Храм је био препун народа. Стајала сам са леве стране, поред једног стуба. Изнад мене на том стубу висила
    је икона Св. Спиридона , дар Антонија Лумидиса из Пиреја. Икона је била украшена цвећем, које је остало још од празновања светога по старом календару.

    Када је свештеник који је служио литургију, отац Сила, после малог входа почео да кади и пева тропар Божића «Рождество Твоје Христе
    Боже наш…» , икона Светог Спиридона је одједанпут почела ударати о стуб тако јако да је све цвеће које је било на њој поотпадало. Народ се гледајући ово знамење ужаснуо. Свештеник и појци су престали са појањем. Тада је неко из народа повикао: « Данас је по старом
    календару празник Св. Спиридона. Певајте му тропар! «

    Појци и свештеници су « занемели « . Тог тренутка верујући су сви заједно запевали: « Сабора перваго показалсја јеси поборник и
    чудотворец, Богоносне Спиридоне, отче наш… « ( тропар Светоме ). И тек у време појања тропара Светоме, његова се икона почела полако смиравати да би на крају потпуно престала да удара о стуб.»

    Следећег дана, новине « Карестини « су објавиле саопштење о том чудном догађају. Сви становници Каристоса и околине говорили су о томе и признавали да су старокалендарци у праву.

    Касније, 29. децембра, новине «Карестини» су објавиле:

    «…Другог дана иконе није било на свом месту. Многи мисле да је намерно склоњена, да се не би и даље расправљало о проблему календара, о којем су правовремено почели да расправљају верујући, од којих је већина прешла старокалендарцима. И тако
    јавност Каристоса правдољубиво негодује и мисли да се неко злобно
    поиграва религиозним осећањима и светим иконама, пошто до сада икона није враћена на своје место, упркос инсистирању свих становника «.

    Gefällt mir

  9. Константин sagt:

    Помаже Бог!

    Икону нису вратили на њено место јер би сваки пут падала! То би само био доказ да су направили велику грешку кад су 1924 године прешли на нови календар. Тада је у Грчкој настап раскол! ГПЦ се поделила на 30 делова!
    То само сведочи да клирици кваре веру а не народ!
    Арије је био свештеник па је створио секту! Папа је био римски епископ па је пао! То су само два примера. Св. отац Јустин Ћелијски каже: „Три су највећа пада у историји: Адамов, Јудин и Папин!“
    Дакле нама не треба унија са папом и папистима. А сви папофили међу Православнима иду право у пропаст са њима. Они нама не требају! Они хоће на овом Сабору да прогласе ‚екуменизам‘ за ‚мисију Цркве‘ да би лакше склопили унију са папом и папистима. Далеко им лепа кућа! Нама нису потребни папофили и паписти!
    „Ми пут свој знамо, пут Богочовека!“
    Свети Сава је рекао: „Срби – народ мој, Христов народ, а не папин!“

    Свако добро од Милостивог Бога
    Ваш брат у Христу!

    Gefällt mir

  10. Фанариот и зла маћеха sagt:

    Још једно бахато понашање грчког свештника као вероучитеља и његове назовимо је како он каже „асистенткиње“,а иначе на пракси код њега,а иста као вероучитељ многобројној и најбројнијој српској деци од септембра 2016.год. Ово двоје су ухваћени, а доказано на лицу места (школа) подтурање лажног рада као плагијат и давање петице ученику. Превару је открио родитељ где је на „плагијату“било име сасвим другог учника а све у присуству као сведока администратора школе. Будућа вероучитељица је у току разговора исмејавала родитеља исправљајући га у појединим изразима немачког језика. А онда, понор, бес јер их Срби разткрише у злим намерама.
    Докле више такво бахаћење?

    Gefällt 1 Person

  11. Константин sagt:

    Помаже Бог!

    Страшно је чути да један Православни свештеник тако поступа! Како их није срамота да тако поступају? Због таквог понашања деца неће хтети код њега и ње на веронауку. Само праве проблеме колико ја видим! Слава Богу па су родитељи тог детета реаговали и сад су ухваћени у лажи! Али зашто праве детету проблеме? Зашто тако поступају?

    Али ту сад видимо да су фанариоти умислили да су они ‚све и свја‘, да могу да раде шта хоће, да их нико неће ухватити нити да ће им се неко успротивити! Истина побеђује! Не дозвољава Бог да лаж прође тек тако!
    ‚Правда је Твоја вечна‘
    Фанариоти би хтели да владају. Хоће они првенсво власти. Вартоломеј мисли да може да буде источни папа али то неће други дозволити! Циљ овог Сабора је, колико ја видим, продаја Православља и ништа више.
    „Фанариоти пут свој знају, то је очигледно унија са њиховим “светим оцем“ папом римским. “
    Ако се то заиста деси онда ће бити гори раскол него 24. године у Грчкој где су се поделили на 30 делова!
    Изгледа да ни СПЦ није много боља! Отишли су на Крит поред свега шта се дешава! Није испуњено то што је тражила СПЦ али они су ипак отишли!

    Џабе кад су све њихове одлуке против канона Православне Цркве. И наравнл док народ не каже ‚Амин‘ нема од тога ништа!

    Св. Марко Ефески је говорио: „Бежите од паписта као што се бежи од змија“.
    Ови трче њима право у загрљај!
    Спаси и сохрани нас Боже од паписта и папофила!

    Свако добро од Милостивог Бога
    Ваш брат у Христу!

    Gefällt mir

  12. Јазавац sagt:

    Символ вере, утврђен на Васељенским саборима и као такав је одбрана од папе и од свих јереси а и екуменизма као јерес над јересима.
    Једино Господ даје спасење кроз Васкрсење, а сви остали се врте у зачараном кругу без коначног решења.

    Gefällt mir

  13. Што се СПЦ-а на Криту тиче, прочитах наслов текста на нету:
    „Став СПЦ о Свеправославном сабору – Видела жаба да се коњ поткива па и она дигла ногу“
    То говори о ставу, мудрости и духовности садашње СПЦ са већином епископа, част изузецима.
    Уједно иде у прилог, да Епископа аустријско-швајцарског Г. АНДРЕЈА више занима колико председник ЦО Инзбрук и члан ЕУО уплаћује парохијал, него колико је ревностан у вери, да ли се исповеда и причешћује (намерно сам изоставио име да надлежни Свештеник не би имао проблема).
    Значи ли то да већину Епископа и Свештеника је материјално, све што их занима? Где им је Свети дух кога упорно призивају?
    Мислим да су се на путу спасења изгубили у лавиринту материје и на крају ће своју изгубљеност прогласити нормом.
    Како рече Свети Јустин (нови) ћелијски
    Дуго и напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешивог човека у Риму, и не мање непогрешивог човека у Лондону и Берлину. Тако је постао папизам који од Христа тражи најмање, па често и ништа.

    Gefällt mir

  14. Јазавац sagt:

    Еее,не треба да тежимо да достигнемо Господа, а ни Свете оце јер смо мали и никакви, већ спасењу. За сваког од нас има други лек, а основа сваког тог лека јесте покајање.
    Христос је пут, истина и живот.

    Gefällt mir

  15. Константин sagt:

    Спаси Господе!
    То је жалосно! Али лепо сам ја рекао да су заборавили да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“!

    Они на сабору хоће да промене учење Православне вере а то никоме није на корист (најмање онима који га мењају)! Као што покушавају да ‚модернизују‘ Божанствену Литургију али нема потребе! Св. Апостол Павле каже у посланици Јеврејима: „Исус Христос је исти јуче и данас и у вијекове.“ Дакле Христос је исти и Он се не мења. Вера Православна је истина која се не мења! Зато ми немамо право да мењамо нешто што су Свети Оци наше Православне Цркве установили!

    Свако добро од Милостивог Бога
    Ваш брат у Христу!

    Gefällt mir

  16. Грешник sagt:

    То што су се католици „одвојили“од православља добили су награду за то у облику протестаната,јеховиних сведока,сатаниста,лажних пророка и ко зна чега још.
    А православље и данас иде истим тешким и узаним путем којим је ишао сам Господ Исус Христос. Нажалост има и оних који скрећу са тог пута, а он води у бездан.

    Gefällt mir

  17. Ана sagt:

    Ипак слава Богу за све!
    Свештеник Цариградске Патријаршије не би смео тако да се понаша да није добио подршку од некога са више инстанце. Видимо њихове претензије над читавим Православним светом. То мора бити став и његових надређених. Вероватно сматра да нико од родитеља не сме да се супротстави и устане у одбрану свога детета. Поред тога он ниподаштава нас Православне Србе. Истина је да Срби не радо ступају у расправу нити хоће да пртивурече неком свештенику и радије се повлаче. То много говори о нашем народу. Али када је правда и истина у питању…
    Свети Александар Невски је рекао:“Бог није у сили, него у правди“!Истина је најмоћније оружје. Добрица Ерић каже у својој „Пркосној песми“:
    „Много смо важне
    Земљо моја мила
    Ја и моје сестре
    Истина и Правда
    чим се на нас дигла оволика сила
    чим су на нас зинуле кривда
    и неправда“
    Или још боље да наведемо речи Светог Владике Николаја упућене Српском народу у књизи“ Кроз тамнички прозор“:“Ако питате шта ћемо ми радити да се спасемо, одговорићу вам: познајте истину и истина ће вас ослободити од свих зала. Христос је истина и сведок вечне небесне истине. Познајте Христа. Покажите Христа у животу своме, личном, породичном и друштвеном, и Христос ће вас спасти од свих зала свих злотвора, видљивих и невидљивих. Амин.“

    Gefällt mir

  18. Константин sagt:

    Помаже Бог!

    Кратко само да убацим један цитат:

    Да ли су престали да имају право Свети Оци, велики Свети Сава Српски, нови Светитељи Николај Охридски и Јустин, који Папизам карактеришу као јерес? Шта се десило и шта се променило да оно што је претходно било неприхватљиво за сваког православног, сада буде прихватљиво?
    ~Протојереј Теодор Зисис

    Свако добро од Милостивог Бога
    Ваш брат у Христу!

    Gefällt mir

  19. „Свејерес" sagt:

    По речима Светог Оца Јустина Ћелијског, екуменизам је лицемеран покрет и завера лукавога да уништи једну и једину, истиниту „православну веру“, мешајући је међу све остале секте, култове и религије.
    Сад нам је јасно кога они призивају за „ бога“, оног који тежи да све различите вере уједини под својом влашћу, или боље речено уједини у греху да над њима влада као Антихрист. За ђавола су сви грехови добри.
    А прави, истинити и једини Бог тежи чистоти људи, добру и љубави.
    Свети Оче Јустине моли Бога за нас!

    Gefällt mir

  20. Зар њих треба звати „Сестринском Црквом" ??? sagt:

    Архиепископ Аверкије Таушев – Духовне основе папизма

    Цитати римо-католичке догматике (опрез за Православне)

    „(Римски) папа је божанствени човек и људски Бог.Стога нико не може да суди њему, или о њему. Папа има божанску власт, и његова власт је неограничена. Њему је на земљи могуће исто оно, што је на небесима могуће Богу. Оно што је учинио папа, исто као да је учинио Бог. Његове заповести треба испуњавати као заповести Божије. Само Бог је налик папи; папа заповеда небеским и земаљским створењима. Папа је у свету исто што је у свету Бог, или што је душа у телу. Папина власт је изнад сваке створене власти, јер се она на одређени начин простире на небеске, земаљске и адске предмете, како би се на њему оправдале речи Светог Писма: све си потчинио под ноге његове. Папиној власти и вољи предато је све, и нико и ништа не може да му се супротстави. Ако би папа повео за собом у ад милионе људи, нико од њих не би имао права да га упита: оче свети, зашто то чиниш?

    Папа је непогрешив, као Бог, и може да чини све што чини Бог.

    Воља Божија, па сходно томе и воља папе, који је намесник Божији, свуда има врховну власт. Он се опасује са два мача – то јест влада над духовним и светским: над патријарсима и епископима, на царевима и краљевима. Сви људи на свету су његови поданици. Он је све, изнад свега, и у себи садржи све. Што он хвали или куди, то су сви дужни да хвале или куде.

    Папа може да измени природу ствари, да ни из чега начини нешто. Он има власт да од неистине начини истину. Он има власт да против истине, без истине и насупрот истини чини све што је њему угодно. Он може да приговара против апостола и против заповести које су предали апостоли. Он има власт да исправља све што сматра за потребно у Новом Завету, може да измени и саме Свете Тајне које је установио Исус Христос. Он има такву силу на небесима, да може умрле да узводи међу свете, кога пожели, чак и насупрот свим туђим убеђивањима, и упркос свим кардиналима и епископима који би помислили да се томе успротиве.

    Папа има власт над чистилиштем и адом. Он је Владика васељене. Својом неограниченом влашћу он све чини једино по сопственој вољи. Може да чини чак и више него што је нама или њему познато. Сумњати у његову моћ – то је богохуљење. Његова власт је виша и свеобухватнија од власти свих светих и анђела. Нико нема права чак ни у мислима да узнегодује против његовог мишљења или суда.

    Папина власт нема мере ни границе. Ко пориче врховну власт и поглаварство папе, тај греши против Духа Светога, раздељује Христа и јеретик је. Само папи је дата власт да одузима било шта од било кога и даје другоме. Папа има власт да одузима и даје царства, краљевства, кнежевине и сваки посед. Своју власт папа добија директно од Бога, а цареви и краљеви од папе.

    Папа је намесник Бога и ко то пориче лажов је. Папа је заменик Бога над добрим и злим анђелима; оно што се чини влашћу папе, чини се влашћу Бога.

    Ко се не повинује папи, тај се не повинује Богу. Све што чини папа Богу је угодно.

    Папи не може да суди нико, јер је речено: духован све испитује, а њега самог нико не испитује. Његова власт се простире на небеско, земаљско и адско. Он је подобије Христа, у његовом телу живи Дух Свети.
    Папа је господар свих, цар над царевима и узрок свих узрока.

    Папа је женик и глава Васељенске Цркве. Папа не може да буде у заблуди, он је – свемогућ, у њему је сва пуноћа власти. Он је изнад апостола Павла, јер по своме призвању стоји покрај апостола Петра. Стога он може да приговара против посланица апостола Павла и да издаје заповести противне његовим посланицама.

    Оптуживати папу значи грешити против Духа Светога, што се неће опростити ни у овом, ни у будућем веку.
    Тројна круна папе означава његову тројну власт: над анђелима на небесима, над људима на земљи и над демонима у аду.

    Бог је папиној власти препустио све законе, а сам папа је изнад свих закона.

    Ако би папа изрекао мишљење против суда Божијег, онда суд Божији треба да буде исправљен и измењен.

    Папа је светлост вере и одсјај истине.

    Папа је све над свима и може све.“

    Завршени цитати римо-католичке догматике

    Ово је дословно одлука Првог Ватиканског концила, донета за време римског папе Пија IX 1870. године! Не у нека далека времена средњег века, него тек у прошлом веку, пре око сто година!

    Знају ли за такву одлуку сви православни хришћани? Да ли за њен текст у целини знају чак и сами римокатолици?

    Тешко! Јер савест и здрав природни осећај поштеног човека не могу да се помире са тако богохулним «догматом», који смртном човеку, ма колико он високо стајао на лествици црквене јерархије, приписује оно што је својствено само Богу!

    А ако знају, онда тиме доказују своју безочност и беспринципијелност, јер такву «цркву», која је допустила проглашење таквог «догмата, признају за благодатну Христову Цркву у чијем се крилу може добити вечно спасење.

    Ова богохулна одлука остаје на снази и дан данас, будући да ниједним другим актом није стављена ван снаге, мада је сасвим недавно заседао Други Ватикански концил (1962) који је имао власт да то учини.

    Јасно је и због чега – јер би укидање такве одлуке значило у корену поткопати свој престиж у очима читавог света и уништити вековни духовни темељ на коме је била подигнута та латинска «црква», која се формално одвојила од светог Православља 1054. године, и то управо због лажног учења о првенству и непогрешивости римског папе као тобожњег «намесника Христовог».

    О томе да ова одлука и даље остаје на снази посебно јасно и упечатљиво сведочи служебник на црквенословенском језику који је недавно издат у Риму, где међу додацима за руковођење свештенику налазимо и следећи текст многољетствија римском папи, који треба да се возглашава приликом богослужења:Цитат римо-католичке догматике (опрез за Православне)

    „Спокојан и миран живот, здравље и спасење, и у свему добар труд подај Господе најсветијем, најблаженијем васељенском Архијереју и Оцу нашем (име), пастиру пастира, непоколебљивом камену и утврђењу вере и побожности, кључару Царства Небеског, епископу Богоспасаваног великог града Старог Рима, папи и патријарху целе васељене, наследнику светог и свехвалног првоврховног апостола Петра и намеснику на земљи Господа нашег Исуса Христа, и сачувај га на многаја љета“.Завршени цитат римо-католичке догматике

    Но ево, без обзира на све то – потпуно игноришући овај заиста на небо вапијући основни и главни лажни догмат папизма, који буквално обоготворује римског папу, чак му даје право да по сопственом нахођењу преиначује Богооткривено Свето Писмо Новог Завета и да проглашава нове догмате за које древна Црква није знала – Константинопољска патријаршија је данас фактички већ ступила у молитвено општење са од Православља одвојеним папизмом. На тај начин, нова «Унија» са Римом већ је закључена, о чему нам саопштава и светска штампа.

    Зар то није одступање од Православља? И куда даље ићи?

    Довољно је овлаш се упознати са новим «исповедањем вере» које тек што је одобрено од стране Константинопољске патријаршије, па да се човек у то увери!

    Но, и поред тога, они што су се удаљили од наше Руске Православне Заграничне Цркве – која је себи од самог почетка поставила задатак да чистоту Православља чува неизмењивом, не обазирући се ни на какве лукаве утицаје времена, и да буде непомирљива према непријатељима Христовим који у последње време тако упорно и жестоко нападају истинску Цркву – усуђују се да нас оптужују због тога што се тобоже одвајамо од «Васељенске Цркве» и прекидамо општење са њом!

    Константинопољска патријаршија и сви они који јој се потчињавају и одржавају општење са њом, без обзира на одлучне кораке које је она учинила у одступању од Православља, никако не чине Васељенску Христову Цркву, на општење са којом сви православни хришћани треба да се поносе.

    Глава Васељенске Цркве је Сам Христос (а никако не римски папа), њени благовесници и стубови су свети апостоли, велики васељенски учитељи и светитељи – Оци Цркве и сви истински подвижници православно-хришћанске вере и побожности које поштујемо као свете угоднике Божије – од њих се не одвајамо и општење са њима не прекидамо, него им се, напротив, клањамо, и молитвено их поштујемо.

    А на земљи у састав Васељенске Цркве не улазе они што се само на речима називају «православнима», него они који заиста свето и ненарушиво чувају Свето Апостолско и Отачко Православље, не иду «у корак» са богоодступничким временом и не чине уступке богоборцима и непријатељима Христовим. То су – епископи који право управљају Речју Истине Христове, презвитери и ђакони који су у свему послушни својим верним епископима, и верни хришћани који живе по јеванђелским заповестима, чувајући правила свете Цркве.

    Ето шта је Васељенска Црква!

    Са том Васељенском Црквом ми не прекидамо општење и не мислимо да га прекинемо, јер нам је оно драгоценије од свега земаљског! А са непријатељима Христовим, са богоодступницима и богохулницима нећемо да идемо. Ми можемо само да их позовемо да се обрате на пут истине – исконски двехиљадегодишњи пут истинске Христове Цркве – а не да сервилно и улизички идемо у корак са њима по стазама овога света који у злу лежи, по науци света, а не по Христу. «Ми смо дужни да служимо не времену, него Богу» –овај велики завет стуба и оца Православља, светог Атанасија Великог заборављају савремени патријарси и они који су са њима. Али ми нећемо да га заборавимо!

    Gefällt mir

  21. Константин sagt:

    Помаже Бог!

    Ту се види да је папа архијеретик и да је папизам јерес! Један човек је добио власт да мења Нови Завет, да приговара против посланица Св. Апостола Павла! Од кога је добио ту власт? Ко код да се супротставља папи, супротставља се Богу, тако барем они тврде. То је сулудо. Како може један човек да одлучује о животима свих људи? Бог нас толико воли да нам је дао сву слободу да одлучимо да ли ћемо за њим или против њега! „Све ми је дозвољено, али све не користи;“ (1. Кор. Зач 6.)
    Ми можемо да се окренемо против Бога али да ли ће нам бити од користи?
    Значи Бог нас не тера а архијеретик папа ће нам наметати његову јерес! Великодостојници Правослане Цркве их називају „сестринском црквом“ и шлихтају им се како би се боље ујединили са јеретицима! Служе са њима, моле се са њима, мењају Литургију, чинодејства, ……
    „10. правило Св. Апостола:
    Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.“
    Они се моле у Црквама заједно а нико од њих није одлучен!
    „45. правило Св. Апостола:
    Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.“
    И опет ником ништа. Нико не бива одлучен због тога!
    То су правила Св. Апостола која су они сами установили. Зар то треба заборавити? То је скоро 2000 година старо! Мада има један владика кој је рекао „Каноне мачку о реп“, други владика каже да су житија Светих бајке!
    Мењају Литургију да би лакше склопили унију са папистима. Не заборавимо да је „свака правилно одслужена Литургија бачена атомска бомба у ад“ (отац Тадеј).
    Докле се год буде служила правилна Православна Литургија, неће доћи смак света!

    Ми можемо само да се уздамо у Бога и да се молимо да нас спасе!

    Господе Исусе Христе Сине Божији спаси и сохрани нас!
    Свако добро од Милостивог Бога
    Ваш брат у Христу!

    Gefällt mir

  22. Грешник sagt:

    Одлучено на Криту,о избору владика у дијасори, да убудуће када буду бирани неће имати титулу уклико је већ додељена постјећем владики. Што значи уколико један владика поседује титулу (нпр. митрополит),други владика неће моћи добити исту титулу. А то значи у овом делу света фанариот који већ поседује титулу митрополита а дрги као владике увек испод њега. Лепо смишљено од Цариграда нема шта.

    Gefällt mir

  23. "Господ је мени помоћник, и нећу се бојати, шта ће ми учинити човек." Псалам 117,6 sagt:

    „А Давид рече Филистејину: ти идеш на ме с мачем и с копљем и са штитом; а ја идем на те у име Господа над војскама, Бога војске Израиљеве, којега си ружио.“!Сам 17
    Ово је заиста борба Давида са Голијатом али у пренесеном значењу. Осим Милостивог Господа Православни Срби у Аустији изгледа немају ни у кога поуздање и ни од кога заштиту.
    Епископ зна о чему се ради али скоро да ништа не предузима. Свештеници су се сакрили у мишију рупу па нити бране Православну веру нити бране своје верне . А цариградски Голијат је устао да прогута „мало Христово стадо“ које вапи Господу и Светоме Сави за спас и заштиту. Свештеник цариградске Патријаршије изгледа нити се Бога боји нити се људи стиди него прети огрезао у својој сили. Али одакле њему смелост да се тако понаша? Да ли је за то добио одобрење од свог надлежног? Да ли је то став и читаве цариградске Митрополије за Аустрију?
    Али “ не бој се мало стадо“ уздај се у Господа и узвикни са Псалмопевцем царем Давидом: „Господ је мени помоћник, и нећу се бојати, шта ће ми учинити човек.“ Псалам 117,6

    Gefällt mir

  24. Константин sagt:

    Помаже Бог!

    Св. Апостол Павле пише у својој посланици Римљанима:
    „9. Невоља и туга на сваку душу човјека који чини зло, а најприје Јудејца и Јелина;
    10. А слава и част и мир свакоме који чини добро, а најприје Јудејцу и Јелину;
    11. Јер Бог не гледа ко је ко.
    12. Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагријешише, по закону ће се осудити.
    13. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон.“
    Тако да кад свештеник (у овом случају фанариота) кој ради против закона а поучаван је о тим истим законима онда ће му бити казна по законима! Нек му служи на част! Бог ће свима судити! ‚Правда је Твоја вечна‘
    Али наравно треба свако ко је у могућности да се брани. Ако свештеници неће да бране своје парохијане од нека се брани народ сам јер не може свештеник без народа! Од кога ће они да живе? Не чине само епископи и свештеници Цркву већ и народ верни! Ја се опет понављам али то мора да се запамти да је народ вековима чувао веру а свештеници и епископи су је кварили!

    Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј нас грешне!
    Свако добро од Милостивог Бога
    Ваш брат у Христу!

    Gefällt mir

  25. Грешник sagt:

    Цар Лазар се приволева царству небеском

    Полетио соко тица сива
    од светиње од Јерусалима,
    И он носи тицу ластавицу,
    То не био соко тица сива,
    Веће био светитељ Илија;
    Он не носи тице ластавице,
    Веће књигу од Богородице;
    Однесе је цару на Косово,
    Спушта књигу цару на колено,
    Сама књига цару беседила:
    „Царе Лазо, честито колено,
    Коме ћеш се приволети царству?
    Или волиш царству небескоме?
    Или волиш царству земаљскоме?
    Ако волиш царству земаљскоме,
    Седлај коње, притежи волане!
    Витезови, сабље припасујте,
    Па у Турке јуриш учините,
    Сва ће турска изгинути војска!
    Ако л‘ волиш царству небескоме,
    А ти сакрој на Косову цркву:
    Не води јој темељ од мермера,
    Већ од чисте свиле и скерлета,
    Па причести и нареди војску;
    Сва ће твоја изгинути војска,
    Ти ћеш кнеже, с њоме погинути.“
    А кад царе саслушао речи,
    Мисли царе мисли свакојаке:
    „Мили Боже, што ћу и како ћу?
    Коме ћу се приволети царству:
    Да или ћу царству небескоме?
    Да или ћу царству земаљскоме?
    Ако ћу се приволети царству,
    Приволети царству земаљскоме,
    Земаљско је за малено царство,
    А небеско увек и довека.“
    Цар воледе царству небескоме,
    А него ли царству земаљскоме;
    Па сакроји на Косову цркву:
    Не води јој темељ од мермера,
    Већ од чисте свиле и скерлета,
    Па дозива српског патријара
    И дванаест великих владика,
    Те причести и нареди војску.

    Gefällt mir

  26. Константин sagt:

    Помаже Бог!

    Камо среће да су данашњи свештеници и епископи као Св. Кнез Лазар! Нажалост их више привлачи ово земаљско царство јер су кукавице и материјалисте. Имамо пример горе наведеног Еп. аустијско – швајцерског кога више занима парохијал једног верника (у овом случају председник ЦО Инзбрук и члан ЕУО) него његова побожност такође имамо пример Еп. захумско – херцеговачког и његовог монопола у тој епархији. Срамно је гледати како се владике разбацују (а зарекли су се на скромност) док народ по Србији гладује. Видели смо док је трајао САС СПЦ – е да Еп. Сергије има таблице на којима пише „E S 7 5″! Шта фали? Што да се не зна ко се вози у том ауту! Владике морају да имају добра аута да би лакше обилазили епархију, зар не? И наравно не смемо да заборавимо монопол епархије бачке кој се налази у манастиру Ковиљу (из којег потичу Митр. Порфирије, Еп. Андреј, Еп. Сергије, Еп. Јероним и Еп. Фотије – ковиљска петорка). Из манастира Ковиља у епархију аустријско – швајцарску стижу шлепери са свећама, иконам, брикетима, тамјанима, бројаницама, ……… Зар то није монопол? Зашто мора баш све да буде из бачке односно из м. Ковиља? То више личи на бизнис а не на Православну Цркву. Јесу ли то научили од Светитеља? Наравно да нису! Да нису можда научили у Богословијама, на факултетима и по манастирима у којима су били монаси?
    Зашто се то дешава?
    Господе Боже сачувај нас од таквих владика и свештдника којима је више стало до новца и земаљског царства а не до Небеског царства, народа и духовности!

    Свако добро од Милостивог Бога
    Ваш брат у Христу!

    Gefällt mir

  27. Јазавац sagt:

    Св. Кнез Лазар, показао нам је пут, јер:

    „Цар воледе царству небескоме
    а него ли царству земаљскоме „.

    А где су пастири наши?Разбежаше се и оставише стада своја на киши и ветру да их шиба, вуковима (фанариотима) да их растржу и у тамну јазбину вуку. Изабраше земаљско (част изузетцима) а оно за кратко бива. Зар је материјално толико важно да би било изнад „Неба“, шта је обећано и за колико продато?

    То никако не може добру водити; а наш народ, ради своје добре будућности, не сме ићи тим путем. Тај је пут, до душе, лакши од овог другог пута, јер је много лакше силазити и падати, него узлазити и уздизати се. Али тај пут води у понор и пропаст. Пут без љубави према Богу, према ближњем свом.

    Света је дужност свакога од нас, нарочито епископа, и свештенства да се трудимо како би се љубав према Богу и ближњима што више развила у душама нашим.
    Љубав је потребна.
    „Ако љубави немам“, каже Св. апостол Павле, „онда сам ништа, онда сам као звоно које јечи или кимвал који звечи“ (1. Кор. 13, 1-2). Љубав према Богу и ближњима највећа је хришћанска врлина; и ако се наше душе буду овом врлином украсиле, онда ће мо духовно бити богатији и радоснији без да се двоумимо којем ћемо се царству приволети.

    Свети Кнеже Лазаре и сви Свети српски мученици молите Бога за нас.

    Gefällt mir

  28. Светолик sagt:

    цитат са сајта БЗВ:

    Ово није конференција или научна расправа. То је свети и велики сабор, који се одржава по једногласној одлуци, усвојеној у јануару месецу ове године на синаксису у Шамбезију. Наравно, после завршетка сабора почеће процес рецепције његових одлука. Сада смо у процесу спровођења сабора. По његовом завршетку, одлуке ће постати обавезне“, – рекао је представник Константинопољске патријаршије у секретаријату, нагласивши да сабор није просто један догађај, већ процес који укључује разматрање и припрему сусрета и докумената.

    Са своје стране, у Руској Православној Цркви су раније, напротив, указивали на то да одлука шамбезијског сабрања поглавара Православних Цркава о сазиву Свеправославног сабора на Криту, није била, заправо, усвојена и потписана од стране свих Помесних Цркава. На пример, у одговарајућем документу није било потписа представника Антиохијске патријаршије. Уместо тога, представник Антиохијске Цркве, митрополит Исак, је написао: „Црква Антиохије се не слаже са садржином документа. Ми одбијамо да га потпишемо“.

    Обратимо пажњу на:
    „…Сада смо у процесу спровођења сабора. По његовом завршетку, одлуке ће постати обавезне…“

    Дакле очекујемо да ће СПЦ свакако почети са спровођењем одлука овог сабора на Криту, које ће за СПЦ постати обавезне.

    Нажалост није тешко прогнозирати будућност догађаја у дијаспори тј Аустрији.

    Gefällt mir

  29. Грешник sagt:

    Дође ми да вичем и запомажем и Господа без престанка дозивам јер нам убијају здрав разум.
    Управо сам сазнао прикупљају се изјаве ученика веронауке о понашању грчког свештеника (клирика цариградског) и његове асистенткиње. Али „авај“ неко нас разоткри па он прикупља некакве против изјаве о часу веронауке.
    Да смо ми Срби много пропатили због издајства кроз историју из сопствених редова познато је свима. А то не престаје , траје и данас,ево ту,овде сад и сутра и ко зна докле…..
    Е, ша смо ти ми, једно велико ништа! Језик да прегризем, па то „они“ мисле.
    Е не дам да нам трују душе наше деце, уз Божију помоћ борићемо се до краја, што започесмо треба и завршити.
    А откуд сад па то, интересовање владике. Па стигло писмо до патријарха у Београд па га вратише у Беч а онда тамо одакле је и пошло. А шта сад, брине ли се ко о души српског народа?
    У обмани народа и прикривање истине врло су активни неки од црквених великодостојника, они који више воле да мисионаре по туђим епархијама, него да о својим „овчицама“ воде бригу. Разбија ли се СПЦ овде и тамо, комадају је на парчиће.
    Патријарх Павле,је остао на Светосавском путуа, а садашњи патријарх је у великом процепу, између двојице утицајних архијереја.
    Владика Артемије каже:
    „ Србин ће бити приморан, као у време првих хришћана, да се моли у катакомбама, по домовима загледан у славске иконе, јер његове светиње престају да буду Богослужбена места, постају туристичко- културни објекти.
    Чини ми се да нас пиморавају да нестанмо, тре ба ли да им помогнемо да нас униште?
    Господе милостив нам буди да истрајемо у истини!

    Gefällt mir

  30. Константин sagt:

    Помаже Бог!

    Ево га један део једне изјаве старца Рафаила Берестова:
    „Чудим се како то да непријатељи Христови чине такво вапијуће зло, а наши јерарси и даље ћуте! Зар је могуће да су се наши Павли обратили у Савле? Дај Боже да бар неки од њих постану Павли, снажно ударе жезлом и постану браниоци Свете Православне Цркве Христове. Врата адова не могу надвладати Цркву Христову, но колико људи могу повредити и погубити?!

    Православни, устанимо за Веру православну и не помињимо јеретике! Игноришимо их, и уз Божију помоћ одбранићемо Свето Православље!“

    Свако добро од Милостивог Бога
    Ваш брат у Христу!

    Gefällt mir

  31. Срећан вам данашњи празник! sagt:

    12./29. Јул

    Тропар (глас 4):

    Апостолов первопрестолници и всељенија учитељије, владику всјех молите мир всељењеј даровати, и душам нашим велију милост.

    1. Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: „Ти су Христос, Син Бога живога“ (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа – и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља неустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).

    2. Свети апостол Павле. Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: „Не живим ја него Христос живи у мени“, тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.

    Gefällt mir

    1. Svima koji slave Svete Apostole Petra i Pavla neka je srećna Slava i na mnogaja ljeta slavili !

      Gefällt mir

  32. Грешник sagt:

    Са сабора православног свештенства и монаштва Грчке Православне Цркве,
    април 2009. године

    Проглашавамо да је папизам извориште јереси и погрешних учења. Учење о „Филиокве“ – то јест да Дух Свети исходи и од Сина – супротно је свему што је Сам Христос учио о Светом Духу. Читав збор Отаца, и на Саборима и појединачно, сматра папизам за јерес, јер је осим „Филиокве“ изнедрио још гомилу других погрешних учења, као што је примат и непогрешивост папе, бесквасни хлеб (хостија), чистилишни огањ, учење да је Пресвета Богородица била безгрешно зачета, створена благодат, куповина опроштајница (индулгенција)… Скоро у потпуности су измењени учење и пракса када је реч о крштењу, миропомазању, Божанској Литургији и осталим светим Тајнама, а Црква је претворена у овосветску државу .
    Савремени папизам je чак више неголи средњовековни папизам одступио од учења Цркве, до те мере да он више не представља настављача древне Западне Цркве. Он је увео мноштво нових претеривања у своју „мариологију“, као што је учење да је Богородица са-искупитељка људског рода. Папизам је оснажио (наводно светодуховски) „харизматски покрет“ пентикосталних група. Усвојио је даље иновације у богослужењу, као што су плес и музички инструменти. Скратио је и суштински разорио Божанску Литургију. У области екуменизма , својим Другим Ватиканским концилом поставио је основе за једну светску религију, признајући постојање „духовности“ код народа који припадају другим религијама. Догматски минимализам одвео га је, услед тесне повезаности догме и морала, у минимализовање моралних захтева, што је довело до моралног пада црквених великодостојника и повећања моралних изопачења међу свештенством, као што су хомосексуализам и педофилија.Настављајући да подржава „унију“ – ту карикатуру православља, уз помоћ које заводи верујуће људе и спроводи прозелитизам, папизам саботира дијалог и оповргава своје наводно искрене намере да дође до уједињења.
    Уопштено говорећи, после Другог Ватиканског концила дошло је до радикалне промене унутар папизма и до окретања ка протестантизму, па чак и до усвајања разних „спиритуалних“ покрета „Новог доба“.
    Према светом Симеону Солунском, папизам је Цркви нанео више штете неголи све јереси и расколи заједно. Ми православни имамо заједницу са оним папама који су живели пре велике схизме и многе папе прослављамо као свете. Папе из периода после схизме јесу јеретици; оне су престали да буду наследници Римског трона; они више немају апостолско прејемство, јер више немају веру Апостолa и светих Отаца. Због тога са сваким таквим папом „ми не само да немамо заједницу него га називамо јеретиком“. Пошто су својим учењем о Филиокве похулили на Духа Светог, Он више није присутан код њих и све што чине лишено је благодати. Према светом Симеону, ниједан од њихових сакрамената није ваљан. „Дакле, новотари хуле и далеко су од Духа, јер хуле на Духа Светог, и зато је све што они чине без-благодатно, пошто су погазили и и унизили благодат Духа… и зато Дух Свети није међу њима и ништа духовнога нема код њих , пошто је све њихово ново и измењено и супротно божанском предању“
    Докле год јеретици остају у својим заблудама, ми избегавамо општење са њима, поготову избегавамо општење кроз заједничку молитву. Свештени канони у целини забрањују не само заједничко богослужење и заједничке молитве у храму него чак и обичне молитве по кућама. Строг став Цркве према јеретицима извире из истинске љубави и искрене заинтересованости за њихово спасење, као и пастирске бриге да верујући људи не залутају у јерес.
    Велики бранитељ и исповедник православне вере против Латина, свети Марко Ефески, који своје Исповедање вере у Фиренци закључује следећим речима: „Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и цело Свето Писмо саветују нас да се клонимо оних који другачије верују и да одступимо од заједнице са њима. Дакле, зар ћу, презревши све њих, кренути за онима који под маском лажног помирења позивају да се склопи унија са онима који су нарушили свештени и Божански Символ вере и који уводе Сина као другог Узрочника Светог Духа?[…] Нека ми се никада не догоди ово, о Утешитељу Благи, нека никада не одступим у толикој мери од себе и од здравог расуђивања, него имајући од Твог Учења и од Тобом одухотворених људи нека се прикључим Оцима мојим, односећи одавде, ако не нешто друго, онда ово – благочешће“.

    Све до почетка 20. века Црква се непоколебиво и неизмениво држала става да одбацује и осуђује све јереси, као што је јасно формулисано у Синаксару који се чита у Недељу Православља. Јереси и јеретици се анатемишу, свако од њих понаособ; штавише, да би се обезбедило да нико од њих не остане без анатеме, на крају текста је стављена и општа анатема – „Нека су сви јеретици анатема“.
    Нажалост, овај јединствен, чврст и непоколебив став Цркве постепено је, од почетка 20. века, напуштан, тиме што се следила Окружна посланица коју је 1920. године Цариградска Патријаршија упутила „Свим црквама Христовим“. Тада су први пут јереси званично окарактерисане као „цркве“ које нису одвојене од Цркве, него су јој блиске и сродне. У Посланици се препоручује да „изнад свега треба опет распламсати и оснажити љубав међу Црквама, тако да не мислимо више једни о другима као о странцима и туђинима, него као о блискима и сроднима у Христу, као о онима који су са-насленици и са-учесници у обећању Божјем датом у Христу.
    Тиме је отворен пут за усвајање, уобличавање и развијање, у оквиру Православне Цркве, јереси екуменизма, тог првобитно протестантског изума, који је сада прихватио и папа; ово је свејерес, која све јереси прихвата и озакоњује као „цркве“, чиме вређа догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Патријарси и епископи сада развијају и намећу као учење нови догмат о Цркви, нову еклисиологију. Према том догмату, ниједна црква не може претендовати да искључиво она има својство католичанске и истинске Цркве. Уместо тога, свака од њих представља одломак, део, а не целу Цркву, а све оне скупа сачињавају Цркву.
    Порушене су све међе које су свети Оци поставили; више нема линије разграничења између Цркве и јереси, између истине и заблуде. Сада су јереси „цркве“, а многе међу њима – као на пример папизам – сада се сматрају „сестринским црквама“, којима је Бог поверио да се, заједно са нама, старају о спасењу људског рода.
    Благодат Светог Духа сада (наводно) постоји и у јересима, па се и њихова крштења – као и све друге „свете тајне“ – сматрају пуноважним, ваљаним. Сви који су крштени, ма којој јереси да припадају, сада се сматрају члановима Тела Христовог, Цркве. Осуде и анатеме које су изречене на Саборима нису више валидне и требa их уклонити из богослужбених књига. Сада смо под окриљем „Светског савета цркава“ и суштински смо издали – чак и самим пристанком да тамо учествујемо – своју еклисијалну самосвест. Уклонили смо догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви – догмат о „једном Господу, једној вери, једном крштењу“.
    Све светске религије и јереси воде у пропаст. Православна Црква није тек само истинита Црква; она је једина Црква. Једино је она остала верна Еванђељу, Саборима и светим Оцима, и зато једино она представља истиниту католичанску Цркву Христову. Према блаженом старцу Јустину Поповићу, екуменизам је заједничко име за псеудо-цркве Западне Европе; у ствари, њихово заједничко име јесте – „свејерес“.
    Ову свејерес су прихватили многи православни патријарси, архиепископи, епископи, свештеници, монаси и мирјани. Они је проповедају „откривене главе“; они је примењују, они је спроводе у пракси, општећи са јеретицима на све могуће начине – кроз заједничке молитве, размену посета, пастирску сарадњу, и на тај начин они суштински себе изопштавају из Цркве. Наша позиција, заснована на свештеним канонима Саборa и примеру Светих, очигледна је. Свако сада мора преузети сопствену одговорност.
    Постоји, такође, и колективна одговорност – и то понајвише наших екуменствујућих јерараха и богослова – и према васцелом православљу, и свакога од њих према сопственој пастви. Њима, са страхом Божјим и љубављу, изјављујемо да је овакав њихов став и њихова отвореност према свим екуменистичким активностима подложна осуди у сваком погледу, зато што:
    а) у пракси оспоравају нашу православно-светоотачко предање и веру;
    б) сеју сумњу у срца своје пастве и збуњују многе, водећи тиме ка подели и расколу, и
    в) део верних заводе у прелест и тиме у духовну пропаст.

    Зато изјављујемо, из горе наведених разлога, да се они који се крећу у оквирима овог екуменистички неодговорног понашања – какав год положај заузимали у Цркви – супротстављају предању наших Светих и, следствено томе, супротстављају се њима.
    Због тога њихова позиција мора бити одбачена и осуђена од свих јерараха и од васцелог верног народа.

    Напомена:

    Ко год од свештеника, монаха, монахиња и мирјана жели да учествује у овом малом сведочењу православног исповедања, може то учинити тако што ће написати:
    „Сагласан сам са Исповедањем вере против екуменизма, и потписујем га“
    Ову изјаву могу, наводећи своје име и свој црквени, манастирски или професионални статус, послати на ову адресу:

    Часопис „THEODROMIA“, п.фах. 1602, Солун 541 24, Грчка
    Факс +302310276590

    email : palimpce@otenet.gr

    Ово Исповедање вере су потписали, као први наговештај, доле потписани, а потписаће још многи:

    Митрополит пирејски Серафим
    Митрополит гортински и мегалуполијски Јеремија
    Митрополит китеријски и антикитеријски Серафим
    Архимандрит Јосиф, игуман ман. Ксиропотама, Света Гора
    Протопрезвитер Јоргос Металинос, почасни професор Богословског факултета Атинског универзитета
    Протопрезвитер Теодор Зисис, почасни професор Богословског факултета Солунског универзитета
    Архимандрит Марко Манолис, духовник и председник „Свегрчког православног савеза“
    Архимандрит Атанасије, игуман ман. Ставровуни, Кипар
    Архимандрит Тимотије Сакас, игуман ман. Параклит, Оропос
    Архимандрит Кирил Кехангиоглу, игуман ман. Пантократор, Мелисихору, Ланкада
    Архимандрит Саранти Саранту, старешина храма Успења Пресвете Богородице, Амарусија, Атика,
    Архимандрит Максим Каравас, игуман ман. Св. Параскеве, Милохори, Птоломеида
    Архимандрит Григорије Хаџиниколау, игуман ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос
    Архимандрит Атанасије Атанасиу, игуман ман. Велики Метеори
    Архимандрит Теоклит Болкас, игуман исихастрије св. Арсенија Кападокојског, Халкидики
    Архимандрит Хризостом, игуман киновије Јосија Никодим, Панталофос, Гуменица
    Архимандрит Теодор Дијамантис, игуман ман. Панагија Молинтоскепасти, Коница
    Архимандрит Палама Кирилидес, игуман ман. Рођења Пресвете Богородице, Калипетра, Верија
    Архимандрит Лаврентије-Грацијас, Митрополија Флорине, Преспе и Еордије
    Архимандрит Мелетије Вадраханис, Митрополија Флорине, Преспе и Еортије
    Архимандрит Павле Димитракопулос, ман. Преображења Господњег, Муцијала, Верија
    Архимандрит Игњатије Калицопулос, ман. Св Параскеве, Милохори, Птоломеида
    Архимандрит Симеон, ман. Свете Тројице Ано Газеја, Волос
    Архимандрит Августин, ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос
    Архимандрит Амвросије, ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос
    Старац Григорије, јеромонах, Даниловска исихастрија, Катунакија, Света Гора
    Старац Евстратије, јеромонах, ман. Велика Лавра, Света Гора
    Старац Филип, јеромонах, колиба св. Атанасија Великог, Мала Света Ана, Света Гора
    Јеромонах Атанасије, Даниловска исихастрија, Катунакија, Света Гора
    Јеромонах Никодим, Даниловска исихастрија , Катунакија, Света Гора
    Јеромонах Нифон, Даниловска исихастрија, Катунакија, Света Гора
    Јеромонах Хризостом, колиба св. Ђорђа, Мала Света Ана, Света Гора
    Јеромонах Онуфрије, колиба Часног Претече, скит Свете Ане
    Јеромонах Азарије, колиба Часног Претече, скит Свете Ане, Света Гора
    Јеромонах Гаврило, колиба Панагије Јоргепикос, ман. Пантократор, Света Гора
    Јеромонах Пантелејмон, колиба Светог Пантелејмона, ман. Пантократор, Света Гора
    Јеромонах Тихон, колиба Пантократора, Малихори
    Протопрезвитер Ламброс Фотопулос, старешина храма Светог Козме Етолског, Амарусија, Атика
    Протопрезвитер Јован Фотопулос, старешина храма Св. Параскеве, Атика
    Протопрезвитер Атанасије Менас, Лутраки, Коринт
    Протопрезвитер Елефтерије Палама, Свети Христофор, Птоломеја
    Протопрезвитер Константин Магдалис, старешина храма Светог Константина, Волос
    Протопрезвитер Фотис Везинас, професор, Митрополија Лагаде
    Протопрезвитер Антоније Буздекис, старешина храма Светог Николе, Никеја, Пиреј
    Презвитер Дионисије Тацис, Коница
    Презвитер Димитрије Псарис, старешина храма Светих Архангела, сесклон, Есонија
    Презвитер Евтимије Антонијадис, Митрополија Ларисе
    Презвитер Анастасије Гоцопулос, старешина храма светог Николе, Патра
    Презвитер Јоргос Папагеоргиу, Митрополија Димитрије
    Презвитер Петар Хирш, Петрокереса, Халкидики
    Презвитер Теофан Манурас, старешина храма Светог Атанасија, Велестино, Магнезија
    Ђакон Теолог Костопулос ман. Свете Тројице, Ано Газеја, Волос
    Презвитер Пасхалије Јинудис, Митрополија Ларисе
    Презвитер Јоргос Дијамантопулос, Лавра, Митрополија Мезогије
    Презвитер Василије Коколакис, старешина храма Часног Крста, Холаргос, Атика.

    Gefällt mir

  33. Грешник sagt:

    Прогон монаха на Светој Гори: Хиландар „повукао ногу“
    Након окончања Критског лажисабора петорица браће из Светогорског Србског манастира Хиландар , упутила су писмо игуману манастира архимандриту Методију и отворено и чврсто изразила свој став: Критским лажисабором екуменизам је „прихваћен“ као учење Православне Цркве, зарад тога не можемо присуствовати богослужењима и причешћивати се тамо где се помиње јересиарх Вартоломеј, који је посадио семе свејереси.
    1468235370_image013-900

    Игуман Меодије није одмах одговорио, али је рекао да ће њихово питање бити разматрано на манастирском сабрању, које је заказано за 5. јул. У уторак, 5. јула, 2016. године, монаси Дамјан , Лука, Онуфрије, Николај и искушеник Данило позвани су на манастирски савет. Питали су их да ли и даље остају при свом мишљењу које су раније изнели. Оставши чврсто при свом ставу, одговорили су: Да. Онда је игуман, архимандрит Методије рекао, да нема потребе да се било шта даље објашњава и да је њихов став јасан.
    Накох тога игуман је дао реч старцу -члану манастирског савета, Хрвату, јеромонаху Серафиму, који је почео да објашњава како ће бити санкционисани ако наставе путем који су изабрали: до недеље, 10. јула, они морају да напусте манастир Хиландар, те да им је забрањено да се настане у било којој Хиландарској келији било оној која се налази на територији Хиландара или у Кареји , да ће бити лишени грчког држављанства и да ће им бити одузети грчки документи (сваки странац који узима монашки постриг на Светој Гори, у складу са законима Свете Горе добија грчка документа и држављанство); њихова имена ће бити уклоњена из монахологије (књиге, у којој јсе налазе имена монаха који су примили постриг на Светој Гори), те да ће бити рашчињени и сврстани у ред лаика.
    Братија му је одговорила да су се заветовали Богу и Богородици, и да су они и даље монаси. Јеромонах Серафим је почео да их прекорава објашњавајући им да не расуђују правилно о ономе што се дешава: „Папа Фрања – је најбољи папа. У поређењу са онима који су били пре њега, он одбацује примат папске непогрешивости, он се покајао, како би се православни и римокатолици ујединили“. Браћа Срби нису претрпели латиномудровање о. Серафима, и у лице му рекли да је језуита и да је издао Христа.
    Рекли су му да је њему „папа“ вреднији од све браће у Христу, са којима се подвизавао у манастиру. Нико из Савета стараца није стао у одбрану исповедника. Посве мирно су се сложили са тим судом и незаконитом одлуком у вези са монасима који су побунили против јереси и стали у одбрану Вере Православне.
    Братија из Хиландара – монах Дамјан, монах Онуфрије, искушеник Данило и монах Лука милошћу Божјом и Царице Небесне прогнани су од лажне браће због исповедања Православне Вере. Монах Николај је остао у манастиру.
    За вас, драга браћо и сестре, читаоце Трећег Рима, изгледа невероватно то што читате и што ћете тек читати, али то је горка истина, да непојмљива чак и нама – руским светогорским подвижницима . Наше срце је тужно, све ово тера нас на сузе и изазива стид у нас, јер је тешко поверовати да се све ово дешава на Светој Гори, у Уделу Пречисте Божје Матере , у Рајском Врту, у којем треба да расту цветови Небожитеља – Светогораца, чувара Светог Православља. Да ли Света Гора – Острво Молитве и Светионик и Тврђава Православне вере може да прода Свете мученике, Исповеднике и Свете Оце!
    Светогорска со губи своју снагу! Сведоци смо чињенице да данас у име одбране Светоотачког Православља може устати нас око две и по хиљаде, и ако ниједан од 20 Атонских манастира (осим Есфигмена који је у посебном положају ) није осудио нити Вартоломеја, нити скуп на Криту, нити потписивање јеретичких, екуменистичких докумената нити прекинуо општење са јересиархом Вартоломејом.
    Нико од „светогораца“ не може се позвати на то да није знао, да није чуо или да није имао информације о тренутном одступању. И дан данас Геронда Сава Лавриот обилази све Светогорске обитељи, келије и каливије , и охрабрује све на подвиг за Веру, али велика већина „Светогорских монаха“ се плаши да потпише његова обраћања, да иступи јавно и крене путем истинских исповедника. Огромна већина „Светогорских“ монаха страхује од невоља и гоњења ради Христа, и желе по сваку цену да задрже миран одмерен живот, у тиховању.
    Али не бојте се! Компромис и кршење Свете Вере са јеретицима Православни монаси не толеришу и неће толерисати никада! Православни монаси увек исповедају Свето Православље, увек се боре за Свето Православље, и када их Господ позове, за СветоПравославље ће и умрети! Исправан одабир Верног или погрешан кукавице, то је – Верност Христу или плашљиво, прећутно и неприметно усвајање Антихриста! Таквом мирном издајом Светоотачке Вере, Свету Гору ће казнити Њена Игуманија. Ако се не покајете за свој кукавичлук, страх и нечињење у очувању чистоте Вере Православне, гнев Божји ће се излити на вас.
    На Вартоломејски лажисабор управно тело Свете Горе – Свети Кинот послао је свог представника, који заједно са другим „беспаметним“ посматрачима није имао право гласа у складу са правилима лажисабора и био је је неми сведок усвајања злих јеретичких докумената и одлука.
    Представник Свете Горе није напустио сабор нечастивих и када је слушао и видео рђаве ствари он није заплакао гласно: „Нека Вам запрети Господ , ви зли, уништитељи Светоотачке вере!“, нити је затворио уста Богохулнику, змији Вартоломеју . Не, ништа од тога „светогорац“ није учинио. Он је све то прогутао и вратио се на Свету Гору, чак и не схватајући да је својим пристанком на јерес окривио не само себе него и Свети Кинот и сву Свету Гору.
    Знајући унапред све о екуменистичким документима који су требали бити „усвојени“ од стране тог нечастивог сабрања, Свети Кинот у сваком случају није требао послати свог представника на лажисабор. Саучесништво у злим делима учесника чини делатником безакоња и одговорним за последице. Свети Кинот је дужан да, пред целим православним светом осуди јеретичка докумената и јересиарха Вартоломеја, а не да му да могућност да сазове такво сабрање и руљу која се руга Светом Православљу.
    Ми подржавамо у свему нашу браћу – Исповеднике из Хиландара , благосиљамо их и молимо се за њих, да би их молитвама наших Светих Стараца Бог укрепио, и Својом Благодаћу одржао на Путу Исповедништва.
    Данас, без обзира где је особа – на Светој Гори, у Русији, Србији, Грчкој, Бугарској или Грузији, важно је да се схвати да је наступило време исповедништва, време благодатно, када за веру Христову мора да се пострада. Данас смо добили прилику не само да слободно исповедамо Истину Христову, него је потребито да кренемо путем исповедништва како би нашу Свету Веру Православну сачували неукаљаном. Не каљајте се општењем са јеретицима Вартоломејом и Кирилом и њиховим истомишљеницима. Непријатељи Бога припремају свету уједињену религију за признање Сатане, вођени наказом антихристом.
    Представили смо вам део обраћања са Свете Горе, за које је непосредни повод прогон монаха- исповедника из манастира Хиландар.
    Обраћање су потписали:
    Јеросхимонах Рафаил (Берестов), Света Гора Афон
    Јеросхимонах Онуфрије (Стебелев-Веласкес), Света Гора
    Монах Лука (Васиљевич), Света Гора
    Монах Онуфрије (Димитров), Света Гора
    Монах Дамјан (Михалевич), Света гора
    Искушеник Данило (Дувњак), Света Гора
    Јерођакон Дамјан (Ценов), Света Гора
    Монах Георгије (Амиров), Света Гора
    Монах Јефрем (Пишиков), Света Гора
    Монах Ермоген (Кобзарев), Света гора
    Монах Симеон (Берестов), Света Гора
    Монах Бенедикт (Смишљајев), Света Гора
    Монах Сергије (Хожаинов), Света гора
    Искушеник Јован (Август), Света гора
    Послушник Алексеј (Третјаков), Света гора
    Сасвим је јасно да се предање духовне борбе и светости на Светој Гори наставља све до данашњег дана, уз благослов наше Владичице, Пресвете Богородице, која штити и руководи Своје наслеђе. Архимандрит Георгије, игуман светог манастира Григоријата на Светој Гори

    Извор: Православље живот вечни

    Gefällt mir

    1. Ана sagt:

      Драга браћо и сестре!

      http://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/585306/I-dijaspora-pod-kapom-Carigrada

      После Критског Сабора почеће полако да се спроводе одлуке погубне по Православну веру и нашу Светосавску Цркву. На жалост Срби у расејању ништа о томе не знају. Прочитајте макар текст на овом линку.

      Gefällt mir

  34. Јазавац sagt:

    Са црквеног становишта, целокупна православна дијаспора широм света, укључујући и српску, прелази у надлежност Цариградске патријаршије којом управљају Грци, а чије је седиште у Истанбулу.

    Сабор на Криту су пратиле бројне контроверзе

    Будући да није могуће одмах прећи на устројство да православно расејање буде искључиво под Цариградом, у прелазном периоду, због навика, историјског наслеђа и фазе привикавања, по иностранству ће се прво формирати Епископски сабори (скупштине) од дијаспорских владика различитих помесних цркава на челу са цариградским епископом у дотичној области. Све одлуке за православце, укључујући и Србе у расејању, доносиће се већином гласова.

    Ово је једна од важних одлука недавно одржаног православног сабора на грчком Криту, а стручњак за канонско право Жељко Жугић Которанин и др Зоран Чворовић, професор историје црквеног права, сагласни су да то није у духу древних канона и предањског црквеног устројства.

    – Донета одлука је канонски неисправна, јер у 28. канону Четвртог васељенског сабора из 451. године, дакле још из времена јединствене хришћанске цркве, каже се да свака Црква има право на своју дијаспору, а Цариград има право само на ону дијаспору која је од њега настала и граничи се са Цариградском патријаршијом. Ово што је сад потписано резултат је папистичких тежњи цариградског патријарха. Документ, међутим, нема правоснажност. Пошто се тиче православне васељене, тај папир ни за кога није обавезујући док га не потпишу поглавари свих канонских православних цркава. А знамо да су долазак на Крит отказали поглавари Руске, Бугарске, Грузијске и Антиохијске патријаршије који су тражили одлагање скупа. Њима су одлуке са Крита послате на увид и потпис, али још није саопштено да ли су их прихватили – појашњава Которанин.

    Документ под називом „Православна дијаспора“ потписало је ипак 10 патријараха, међу њима и српски Иринеј. У том акту, између осталог, пише да „засад све дијаспорске владике остају у својим матичним Црквама“, али ће међу њима главну реч имати Сабор, односно скупштина епископа у одређеној области чије одлуке ће се доносити гласањем и којом може да председава само цариградски дијаспорски епископ. Скупштина и председник биће директно и једино у надлежности цариградског патријарха.

    Епископске скупштине

    У документу с Крита наводи се да ће епископске скупштине, на челу са цариградским владиком, бити формиране у Канади, САД, Латинској Америци, Аустралији, Новом Зеланду и Океанији. Затим у Великој Британији и Ирској, те Белгији, Холандији, Луксембургу, Италији, Малти, Швајцарској и Лихтенштајну, као и у Немачкој, Шпанији, Португалији и земљама Скандинавије, осим у Финској чији су православци одвајкада у надлежности Москве.

    – Ова одлука је противна предањском устројству васељенског православља које чине аутокефалне националне цркве. Јер, сваки појединац, православац, припада својој националној цркви у којој је крштен, без обзира на то где у свету живи. Али, Цариградска патријаршија, иначе Црква са свештенослужитељима без народа, у Истанбулу је сведена на две улице, па хоће да себи обезбеди паству и новац, јер је велики број њихових владика без верника и само су титуларни епископи, а дијаспора је значајан извор прихода – указује Чворовић.

    Чак и Свети Сава, подсећа Чворовић, „није био наклоњен Цариграду, те је после 1219. године, након што је за Српску православну цркву од Византије издејствовао самосталност, одмах, због незадовољства народа свештеницима, почео са сменом дотадашњег грчког клера и увођењем српског“.

    – Цариградска патријаршија, све и да хоће, не може сама да води бригу о целокупној православној дијаспори на свих пет континената. А Срби су кроз историју слично на својој кожи већ искусили. Наиме, кад је у Србији под турском окупацијом укинута Пећка патријаршија у 16. веку, српском црквом су управљали грчки (цариградски) свештеници, тзв. фанариоти. И тада је велики број Срба из православља прешао у ислам. У садашњој ситуацији, Срби у расејању по свему судећи неће моћи самостално да одлучују о свом црквеном животу, јер ће се одлуке доносити прегласавањем на тој епископској скупштини састављеној од дијаспорских владика из свих цркава – закључује Чворовић.

    Упозоравао и Велимировић

    Још од завршетка Првог светског рата и времена патријарха Мелетија, Цариградска патријаршија непрекидно понавља да не признаје дијаспорске епископије других православних цркава, али да их толерише ради мира међу православцима. Својевремено је, подсећају у српском епископату, и Свети владика Николај Велимировић упозоравао Сабор СПЦ да патријарх Мелетије „покушава да прошири тумачење 28. правила 4. Васељенског сабора и обухвати дијаспоре свих цркава“.

    – По први пут у историји један патријарх покушава да поведе Цариградску патријаршију у потпуно неканонски и скандалозан административни освајачки поход у туђе земље и на туђу паству – упозоравао је Велимировић.

    Извор: „Вести онлајн“

    Gefällt mir

  35. Новотарске муке: Како убедити верни народ да је папа „први" sagt:

    Драган Радосављевић

    ЕП. ИГЊАТИЈЕ БРАНИЧЕВСКИ ПРИПРЕМА ПАСТВУ ЗА УНИЈУ СА ЛАТИНИМА

    Упита ме, јуче, један брат у Христу: „Брате, зашто тебе ово што се догађа у Цркви толико погађа? Зашто толико пишеш и говориш против новотарија? Одговорих му: „Због страха, брате. Страх ме је шта ћу одговорити Богу на Суду Страшном, како сам се борио за веру праву. Али и због љубави; због љубави према Богу, према Православљу, према нашим славним и честитим прецима, према нашим потомцима…“

    Јер Свети Владика Николај рече: „Ова је земља бедем хришћанства… Преко хиљаду година ова земља је била бедем Хришћанства… На Суду Страшноме питаће Господ народ српски, како се борио на овом бедему? И како су дубоке ране његове за веру праву? И колико су дубока и широка гробља мученика српских за истину Христову? У Дан Свеопштег Расплате јавиће се све сузе народа твог, избројати све ране, измерити сва крв, срачунати све жртве. И све ће се стоструко и хиљадструко платити онима који се нађу достојни и дароваће им се живот вечни. И срце ће се твоје радовати кад види и чује небесну славу твог народа…“

    +++

    Ових дана дође ми у руке часопис Епархије браничевске „Браничевски весник“. На први поглед се види – новотарска посла! На корицама осликан голуб; јаке боје; лоза и грожђе; асоцијација – о. Стаматис Склирис!

    Image

    Погледам задњу корицу, насликан Господ Исусу Христос; стил, боје – нема сумње – Стаматис Склирис!

    Image

    У истом броју, на страни 39, интервју са о. Стаматисом. Одговарајући на једно питање каже: „…Сликам иконе на традиционалан начин, али истовремено користим оне боје и стил који могу да разумеју деца, јер се деца приближавају Господу онтолошки. И сада, када сам старији, свесно правим експеримент: дам деци једну моју икону и посматрам како реагују и да ли виде нешто интересантно, да ли им икона говори…“ Дакле, српски су храмови (не грчки) постали експериментална новотарска поља. А српски верници –новотарски заморчићи. Иначе, познато је да деца највише воле цртане филмове и карикатуре. Да не да Бог да нам се иконе и фреске на то сведу!

    На првој страни поменутог часописа пише да је главни и одговорни уредник свештеник Александар Михајловић. Е, тешко вама, браћо Браничевци! Нека вам је Бог у помоћи! И вама, али и свима нама. Један од најновотарскијих новотарских попа – главни и одговорни уредник. Али, кад мало боље размислим, и није баш за чуђење; има тај велике заслуге. Још ће он далеко догурати. Што си већи саблазнитељ, то више напредујеш! Тако је то код новотараца.

    Кренем да прелиставам. Свуда насликане рибе и грожђе. На неколико страница грчки стубови на чијим капителама стоје саксије. Обоготворавање природе? Да ли то новотарци лагано скрећу у пантеизам?

    Већ на седмој страни западе ми за око један наслов: „Беседа о првенству у Цркви“ – епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије. Ту смо, дакле. Дошло време за спровођење „Равене“ у праксу. Игњатије припрема своју паству за прихватање новог „првог“ – папе римског! Нема ту код папе циле-миле. 2007. потписао си у Равени папино првенство. Е сад, брацо, изволи! Дошло је време да мало радиш, али и да промениш песму. До сада си понављао како папагај: „љубав“, „епископ“, „слобода“, „личност“, „однос“, „заједница“, „евхаристијско сабрање“ итд. Сада се врши „надоградња“ новотарског богословља; придодаје се кључна реч – „први“. Дакле, у свест и у подсвест своје (и туђе) пастве (и судената на Богословском факултету у Београду) има дубоко да урежеш реч „први“. Jер кад дође папа свима мора да буде кристално јасно: то је први о коме смо вам проповедали! Без заједнице са њим – нема вам спасења!

    И у овом „обогаћеном“ новотарском богословљу нема много места за Христа. Није Христос први. У ствари, јесте на небу, али на земљи, где екуменисти граде нову Вавилонску кулу – ту Христос није први. Христу Господу екуменисти остављају власт на небу, а за себе приграбљују власт – „првенство“ на земљи. Јер царство њихово јесте од овога света.

    И до сада је Игњатије говорио да нема Христа изван Литургије; ђакони му се клањају на Литургији као Христу (кад се помене Христос у јектенији, они се поклоне њему), једном речју: „епископ је Христос.“ Сада је Игњатије то мало зачинио речју „први“. Пре него што пређемо на текст, да видимо о чему се ради: „…Ми данас јединство не остварујемо кроз живе личности, кроз прве, него кроз законе. Закон је једно безлично слово на папиру. То је протестантски тип друштвене заједнице и живота. У протестантизму су изоставили Христа, као једну живу људску личност која се пројављује пред нама, без обзира на све његове људске мане, и заменили су га законом“. Ето, браћо и сестре! Рече нам Игњатије: ми смо, као протестанти, изоставили ове живе „земаљске Христосе“, и заменили их законом. А то је овај „први“ преко кога се „остварује јединство“. Дакле, наше јединство није литургијско, како Црква учи, јединство причешћа од истог Тела и Крви Господње, већ је то онако како папа учи: јединство које се остварује преко „првог“ који је „Христос“ – „жива људска личност, са све његовим манама“.

    Него, хајде да чујемо Игњатија Браничевског, а после ћемо рећи још коју реч.

    +++

    Епископ пожаревачко-браничевски Г. Игнатије

    БЕСЕДА О ПРВЕНСТВУ У ЦРКВИ*

    Драга браћо и сестре,

    Сведоци смо да смо данас рукопроизвели нашег ђакона Златка у протођакона. Ово је дар Духа Светога за његово часно и приљежно служење Господу у заједници Цркве Божије у Браничеву. Дух Свети се увек даје као дар, али то је такав дар који не угрожава људску слободу. Дакле, то је дар који слободно желимо.

    Ја сам данас вашој љубави хтео да кажем нешто о првенству. Као што и сами видите, ми у Цркви имамо првога на свим нивоима. Имамо првог у једној литургијској заједници, то је Епископ. Имамо првог на регионалном плану, то је Патријарх или Архиепископ. Имамо и првог на васељенском, екуменском плану, где нису сви први. Првенство је, драга браћо и сестре, залог јединства, јер ако нема првог, ако су сви први, онда нема јединства. Будући да је један први, он показује јединство. Јединство, пак, усмерено је на борбу против смрти. Смрт је распадање, раздвајање. Јединство иде сасвим другим путем, то је, заправо, сједињење. Ми се на тај начин боримо против смрти и показујемо како се смрт побеђује. Само када будемо толико сједињени и временски и просторно, када не буде више покојних, већ сви будемо били у једном времену, када будемо савременици, мимоићи ћемо смрт. Простор, такође, чини да умиремо, јер смо некада толико удаљени једни од других да не можемо имати заједницу, што је исто као да смо једни за друге умрли.

    Image

    Али постоји једна димензија на коју бих ја хтео данас да укажем, која произлази управо из првенства, на шта ми често и у Цркви заборављамо. Јединство је потребно ради личног постојања и ради слободног постојања, где се слобода изражава као љубав, као заједница. На свим нивоима у Цркви први вас зове, он има иницијативу. Он вас зове, а ви слободно одговарате да ли желите да имате заједницу са тим човеком и тако остварујете јединство. Али то јединство, тако остварено, значи љубав, јер хоћете да имате заједницу са тим човеком. То јединство чини све нас личностима зато што онај који је први не може без вас да буде личност, по учењу наших источних светих отаца, не може да буде сам, јер једна личност једнако је ниједна личност.

    Личност постоји само у заједници љубави са другим. Тада, ако волите слободно некога, чините га личношћу, издвајате га од других, постаје непоновљив. Док га не заволите, он је за вас као и све друге природе. Али, када га заволите, он постаје за вас непоновљиво биће, личност без које ни ви не можете да постојите. Тако, када се једна наша личност изгуби, када умре, тада се и ми мењамо. Изгубљена наша вољена личност значи и наш губитак, губитак наше личности, како је говорио један савремени руски писац. Тада, да не бисмо сви постали шизофрени, морамо брзо једну личност променити другом, иначе безлично је апсолутно немогуће постојати.

    Дакле, драга браћо и сестре, ми данас, нажалост, заборављамо првенство, што значи зов, позив некога да одговорите, да следујете за њим, да имате заједницу са њим. Ми данас јединство не остварујемо кроз живе личности, кроз прве, него кроз законе. Закон је једно безлично слово на папиру. То је протестантски тип друштвене заједнице и живота. У протестантизму су изоставили Христа, као једну живу људску личност која се пројављује пред нама, без обзира на све његове људске мане, и заменили су га законом. Зато ми сви данас поштујемо законе и клањамо се законима. Ми данас мислимо да је велико достигнуће у људском роду постићи правну државу. А правна држава је безлично постојање. Свако за себе је оно што мисли да је, и нема потребе за другим. Закони нас више не уређују, него нас штите једни од других и, на крају, сакривају мржњу коју имамо једни према другима. То је, заправо, сапостојање, суживот са неким који нам је наметнут одозго.

    То није Господ хтео. То није израз нашег постојања и наше друштвене заједнице. Живот се темељи на томе да имате позив једне личности и да слободно одговорите да ли желите да имате заједницу са њом. То гради Цркву и то гради наше постојање. Али, то је оно што су свети оци говорили на основу Откривења о Богу. Бог тако постоји! Отац је једна Личност која рађа Сина и зове Сина у заједницу. И Син одговара и зове Оца: Оче! И Дух Свети такође зове Оца: Оче! Дакле, имају заједницу љубави. Зато је наш Бог заједница Личности, а не једна безлична виша сила или један логички принцип, како то многи данас говоре. Нарочито није то закон, јер закон, колико год да је добар, увек убија личност. Зато апостол Павле каже да слово закона убија, а Дух оживљава. То дакле, драга браћо и сестре, показује првенство.

    Нажалост, то немамо у Цркви, јер да бисмо сакрили своју мржњу, ми причамо да нећемо у заједницу са другим зато што он прича ово или ради оно или је неморалан… То су све изговори за мржњу према другоме, јер на тај начин сакривамо своју самодовољност и егоизам. Заправо, желимо ми да будемо све и сва, а не желимо да имамо заједницу са другим. Но, колико се то нама свиђало или не, ово је једини начин нашег постојања и нашег спасења. Зато Господ каже да ако ко не љуби другога, нема живота у себи. Помислиће неко да први, тај који има иницијативу има апсолутизам, да је то диктатура против које се народ борио у револуцијама. Али диктатура је изашла из самодовољности једнога, а у Цркви први никада нема диктатуру, јер он не може постојати без другога. Никада први не може бити без заједнице са другим. У чему је ваша власт у односу на мене као првог у овој заједници? У томе што ја не могу постојати ако вас нема! То је највећа власт. То је онтолошка власт која значи бити или не бити. На тај начин су оци уредили и каноне, који кажу да ниједан Епископ не може бити Епископ ако нема заједницу, ако нема литургијску заједницу. Данас смо почели, нажалост, да рукополажемо титуларне Епископе. У Сабору ти Епископи немају право гласа. Тада ја питам браћу Архијереје зашто он нема право гласа ако је Епископ, и остајем без одговора. Будући да нема никакву заједницу за собом, он никога не представља тамо и не може да гласа, јер ја гласам у ваше име, ја представљам тамо читаву нашу Цркву. Зато су свети оци говорили, тамо где је Епископ, тамо је и Црква, али Епископ без Цркве не може да постоји.

    Дакле, у љубави први који има иницијативу не може постојати без вас, нити ви можете постојати без њега. То је, дакле, оно чему треба да учимо нашу децу. То је оно што ће много боље уредити овај свет него закони и судови, иако се многи боје да ћемо без закона имати хаос, али која држава нема хаос и насиље иако има законе. Међутим, ако бисмо децу одмалена другачије васпитавали, да не могу без другога, тада би се она другачије понашала. Будући да наша школа дете васпитава да буде само, да превари другог, да буде боље од другог јер ће бити богатије, шта можемо очекивати.

    Дакле, желео сам рећи вашој љубави колико је битно поставити првога и да свака наша ћелија има првога, ђакони имају првога, свештеници имају првога, Епископи имају првога. То не радимо реда ради, већ је то истинско постојање. Први вас, дакле, зове у заједницу, а ви одговарате и у тој заједници сте слободни. Бог нас је створио и позвао нас је у заједницу, али човек је одбио и рекао је да жели да буде сам и настала је трагедија и смрт.

    Да сте ми живи и здрави и благосовени! Ђаконе, на многаја љета!

    ___________

    *Беседу је аутор изговорио на Светој Архијерејској Литургији служеној у пожаревачкој Саборној цркви 17. октобра 2010. године.

    Извор: „Браничевски весник“, бр. 1-2, годиште I, Пожаревац, 2009/2010.

    + + +

    Ето. Екуменисти су прешли на другу фазу свог посла. Ништа није случајно, браћо и сестре. Само тако изгледа. Рукопроизвео Игњатије ђакона у протођакона, а беседи о „првом“, као да ће тај протођакон да буде први. Рекло би се: „као да је пао с крушке“. Али није. План је то. И то добро разрађен. А колико ће им успети да га остваре, зависи од нас, од нашег покајања. Јер Бог ће помоћи, само ако буде имао коме, како рече блаженопочивши патријарх Павле.

    Кренуо Игњатије да ређа све „прве“, али кад дошао до васељенског нивоа… туц-муц. Рече: „…где нису сви први“, ал‘ не смеде да каже ко је први. Није још време. Ускоро ће, међутим, и то да каже.

    А колико је улога „првог“ важна за јединство Цркве, сазнајемо из објаве папе Јована Павла II. Он је у својој енциклици Ut Umun Sint (1995), рекао следеће: „Католичка црква има уверење да је сачувала службу наследника ап. Петра, епископа Рима, кога је Бог установио ‘као вечни и видљиви темељ јединства‘ (параграф 88). И: „Уверен сам да на овом месту имам нарочиту одговорност… да пронађем један облик примене примата, који ће, без да на било који начин порекнем суштину његове мисије, одпочети у новим околностима“. Тако је говорио папа Јован Павле II, а Игњатије Браничевски овако: „Првенство је, драга браћо и сестре, залог јединства, јер ако нема првог… онда нема јединства“. Има ли суштинске разлике између папиних и Игњатијевих речи? Суштинских нема – разлике су само површне. Папа је отворено рекао да без њега нема јединства цркве; Игњатије то још не сме отворено да каже.

    За папу је, као што видимо, његово „првенство“ неоспорно. Једино му је била „одговорност“ да пронађе „један облик примене примата“. Исту „одговорност“ имају и прегаоци из Равене. Но, усагласиће се они већ. У параграфу 45. равенског документа каже се:

    „Остаје да се питање улоге бискупа Рима у communion свих Цркава изучи са већом дубином. Шта је специфична улога бискупа „прве катедре“ у еклисиологији киноније и у погледу онога што смо рекли о саборности и власти у овом тексту? Како учење првог и другог Ватиканског концила о универзалном примату треба схватити и живети у светлу црквене праксе првог миленијума? Ово су круцијална питања за наш дијалог и за наше наде у обнављање пуног општења (заједничарења) међу нама.“

    Православни представници расправљају са архијеретиком папом како да пронађу модус, односно мамак о папином првенству који ће православни најлакше прогутати. Можда ће се Игњатијев метод показати најделотворнијим? Но, време ће показати.

    Архимандрит Георгије (Капсанис), игуман манастира Преподобног Григорија на Светој Гори, изразио је забринутост правосланих:

    „Што се тиче расправе о примату на следећој скупштини Мешовите комисије, плашимο се да ће линија Ватикана путем препознавања код римског папе наметнути неки вид свесветског примата, вероватно под варљивим обликом (у „потхришћанском коду“, према Мелетију Пигану) службе читаве Цркве, али свакако непознате и неприхваћене у древној Цркви. Плашимо се што тако нешто већ почиње нејасно да се разазнаје у парагр. 41 Равенског документа.“

    Овај параграф гласи:

    „Обе стране се слажу да је овај канонски поредак био признат од стране свих у ери неподељене Цркве. Даље, слажу се да је Рим, као Црква која „председава у љубави“ према изразу Св. Игњатија антиохијског (Римљанина, Пролог), заузима прво место у поретку, и да је бискуп Рима стога био први (протос) међу патријарсима. Они се не слажу, међутим, око тумачења историјских доказа из ове ере везано за прерогативе бискупа Рима као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом миленијуму.“

    Отац Јустин је о папској јереси над јересима говорио овако: „Православна догма, боље речено сведогма о Цркви, одбацује и замењује латински јеретички сведогмат о првенству и непогрешивости папе, тј. човека. Из ове свејереси рођене су и рађају се непрекидно друге јереси: филиокве, одбацивање епиклезе, бесквасни хлебови, увођење тварне благодати, чистилишни огањ, ризница вишка дела…“.

    Патријарх јерусалимски Хрисант исказао је православну позицију наспрам папских јеретика:

    „Ако, дакле, западна црква прихвати исправљање и одбаци њене новотарије и све што није имала када је била сагласна Источној цркви, тада ће се, наравно, и према епископу Рима односити, као што је природно, на читавој земљи као према првом у поретку патријараха и помињаће се јавно од највећих помесних цркава и од свих архијереја читаве васељене као први у возгласима, и биће враћен у диптихе, као што је било некада пре раскола. Наравно, и његове привилегије и право првенства и части ће обновити уједињење Цркава и вратиће му их са великом радошћу и благодарнишћу“.

    До тада, сваки разговор и говор православних о папином „првенству“ јесте издаја Православља!

    Владико Игњатије,

    Први у Православној Цркви јесте Христос. Залог црквеног јединства није „првенство“ на било ком нивоу, о коме ти говориш, већ је јединство Цркве омогућено причешћем Телом и Крвљу Христовом. Јединство Цркве није ствар послушности вишем ауторитету, нити предмет потчињености претпостављенима. Спољни односи не чине јединство, нити га чине заједничке одлуке сабора, па чак ни Васељенских сабора. Јер и одлуке Васељенских Сабора биле су последица, а не узрок црквеног јединства. Зато је беспредметно да говориш да ми данас остварујемо јединство „кроз законе“. Опет хула на светињу над светињама! Причешће није „безлично слово на папиру“. Јединство Цркве није условљено „првим“. Саборност нема ништа заједничко са светском, универзалном организацијом, како је дух паписта (и оних који су под његовим утицајем) разуме. Јединство Цркве није правно јединство у коме су епископи подељени као службеници на подређене и надређене „прве“. Тиме што си поздравио Цркву Божију у Браничеву, изразио си суштину саборности Цркве. Црква Божија у Браничеву је саборна Црква. Њени односи са осталим Помесним Црквама нису јурисдикцијске и правне међузависности, већ везе љубави и благодати. Једна Помесна Црква је уједињена са свим осталим Помесним Православним Црквама на свету везом истоветности (идентитета). Као што је једна Божја Црква, тако исто је и друга Црква Божја, а такође и остале. Исто је Тело Христово којим се причешћују њихови верници, а Дух Свети просвећује њихов ум и води их знању исте Истине. Цркви нису потребне спољашње везе да би била једна. Није патријарх или папа тај који уједињује Цркву, јер Помесна Црква је нешто потпуно (комплетно), а не део неке веће целине.

    Епископи немају право да се понашају као владари према свештеницима и вернима Цркве којој су они владике (што ти чиниш). Они имају одговорност надгледања и старања у очинском смислу: да саветују, предводе, да се боре против неистина, умољавају грешнике са љубављу и чврстином, да председавају у љубави. Све ствари у Цркви се управљају љубављу. Све одлике се истичу благодаћу. Зато, нису битне организационе, административне или правне везе међу Црквама, већ везе љубави, благодати, исте љубави и благодати која постоји међу вeрницима сваке Цркве, код свештеника и народа.

    Ти си све то одбацио и приклонио се папском учењу о црквеном јединству. А папство је извртање, по превасходству, црквеног јединства. Папство је учинило да ова веза љубави буде усиљена веза тираније. Папство је неповерење према сили Божјој и уздање у снагу људских система.

    Неопходно је да православни схвате како Црква има светотајинску, а не административну основу. Онда неће оболети од онога што се десило западњацима који су следили папу у његовим погрешкама, јер су мислили да ће, ако не иду за њим, „првим“, самим тим остати изван Цркве.

    Последња времена биће тешка за православне. Јер то ће бити времена саблазни и обмана у најперфиднијем облику. И најбогохулнији јеретици тврдиће за себе да су православни. У тим временима једино они који буду имали ум просвећен благодаћу Божијом моћи ће да разликују лаж од истине, јерес од правоверја, збориште идолско од Цркве Божије. По Светом Серафиму Саровском циљ хришћанског живота јесте задобијање благодати Божије. Зато, браћо и сестре, не посустајмо у трудовима за задобијање једино потребног.

    Но, упркос свим искушењима и удару самих врата ада, Христова Црква ће остати непобеђена, као што учи Св. Јован Златоусти: “Ништа није јаче од Цркве. Она је виша од неба и шира од земље. Она никада не стари; она увек цвета!“

    П.С.

    На страни 115 истог броја „Браничевског весника“ налази се још једна беседа владике Игњатија, која почиње следећим речима: „Овим празником Црква је хтела да покаже колико је у Цркви важна служба првога…“ О том-потом. Али, чисто да се зна, да овде постоји јасан план и систем!

    ивори: борба за веу

    Gefällt mir

  36. ОТВОРЕНО ПИСМО СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА О ПРЕКИДУ ОПШТЕЊА СА ПОТПИСНИЦИМА КРИТСКЕ ЈЕРЕСИ (ексклузиван превод целог писма са грчког) sagt:

    На Светој Гори 20/6/2016 (3/7/2016 нови календар)

    Недеља Светогорских Отаца, исповедника, преподобних, јерараха и мученика

    ОТВОРЕНО ПИСМО СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА

    За:

    Свети Кинот Свете Горе,

    двадесет игумана и њихове манастирске саборе,

    и на знање Пуноти Цркве Христове.

    „… јер као синови који љубе своје Очеве, наслеђе Отаца беспрекорно чувамо. Нека од њега не начинимо бесплодну смокву. Већ да као и наши стари на појаву смутње реагујемо ВЕРОМ и борбом. Како бисмо са Оцима достигли вечна добра…“

    (тропар преподобних и богоугодних наших светих и светилних светогорских Отаца)

    13735394_1758476877741551_1553134547_n

    Преосвећени Оци,

    Са пуном пажњом проучавајући објављене завршне текстове такозваног Светог и Великог Сабора, као и реакције угледних теолога и мирополита, истичемо следеће:

    Закључцак који се слободно намеће након испитивања оих докумената јестеда је на крају овај Сабор испао неправославан, разбојнички и јеретички, с обзиром да је Сабор:

    Увео новотарења у погледу тематологије Сабора и начина њене припреме.
    Искључио је Епископе и разорио православну саборност, и генерално, користио неправославне методе у начину свог рада.
    Није на задовољавајући начин обавештавао пуноту Цркве, напротив постојала је тајновитост у вези одлука током припремних саборских заседања.
    Уводи метапатристичку теологију.
    Озваничује и саборно легализује свејерес Екуменизма.
    Остварио је циљ признавања црквености јеретицима, тј. прихватио је да су папизам и остали јеретици Цркве, а не јереси.
    Хришћанство се своди на социологију („социолошки евангелизам“).
    Није надахнут Духом Светим Православне Цркве.
    Не следи светоотачку Традицију Цркве, није признао све претходне Саборе, нарочито није признао као Васељенске VIII и IX Сабор.
    Гази одлуке ранијих Васељенских Сабора.
    Признаје протестантски такозвани Светски Савет Цркава.
    Потиснута је и занемарена улога монаштва, нарочито став Светогораца против папизма и екуменизма.
    Према завршном тексту под називом „Односи Праволсавне Цркве са осталим хришћанским светом“ такозваног Светог и Великог Сабора, у параграфу 6 стоји: „Православна Црква прихвата историјско називање других неправославних хришћанских Цркава и Конфесија које се не налазе у општењу са Православном Црквом“.

    Тако овај Сабор прихвата да је папизам Црква, прихватају се и одлуке теолошких дијалога са папистима, што све сада задобија саборску снагу. На основу овога се дешава признање црквене природе, апостолске Вере, валидности Светих Тајни и апостолског прејемства папистичкој јереси (погледати екуменистичке декларације из Монака 1982, Барија 1987, Новог Валама 1988, Баламанда 1993). Само на основу овог документа показује се да је Сабор скренуо са пута православне Вере и исповедништва.

    На основу овога до сада, следи даља разрада аргументације као потпуна потврда свега овога што смо рекли.

    Преосвећени Оци, док сте се као Свети Кинот у почетку дистанцирали са вашим текстом упућеним васељенском патријарху, у вези појединих тачака предсаборских докумената, након тога, кроз ваше учешће преко игумена Ставрониките на такозваном Светом и Великом Сабору, ви сте прихватили завршне одлуке тог Сабора, на начин како су оне изражене у завршним текстовима Сабора. Значи, до овог тренутка се рачуна да прихватате „православност“ Сабора, коначност његових одлука, и следствено, званичну саборну потрвду свејереси екуменизма.

    Молимо вас и очекујемо, јер сматрамо да је то ваша службена дужност, да сазовете Ванредно Сабрање, како бисте осудили (на основу горенаведених приговора), поменути Сабор као јеретички, неканонски и разбојнички.

    Саопштавамо вам и да, као и Светогорски Оци, милошћу Господа нашег Исуса Христа и Бога нашег, помоћу Богородице, и свих светогорских преподобних Отаца, мученика и исповедника, као „следбеници Светих Отаца“, ако након свега овога, ви не осудите овај лажни Сабор и не прекинете општење са патријархом, онда ћемо ми бити у обавези, да на основу Светих Канона Цркве и хиљадугодишње Традиције нашег светог Атоса, урадимо те ствари као дужност и то одмах. Сагласно XV канону Двократног Сабора, морамо да прекинемо општење са патријархом, како су то урадили и пре нас преподобни светогорски Оци у односу на патријарха Јована Века, који су због тога и пострадали мученички и које данас славимо. Јер, како нас подсећа овај канон, они који на основу њега прекидају општење „нису одиста осудили епископе, него лажне епископе и лажне учитеље“. Сви Свети Оци Цркве нам то поручују: „Имамо апостолски наук да ако неко учи супротно ономе што смо од њих примили, супротно одлукама Васељенских и Помесних Сабора, такав нека се не прима и не слуша и нека се не рачуна у ред светих“ (Св. Теодор Студит – Ἅγ. Θεόδωρος Στουδίτης, P.G. 99, 988A), као и: „Сви учитељи Цркве, сви Сабори, сви Свети Списи су саветовали да се бежи од јеретика и да се са њима не заједничари“ (Свети Марко Ефески – Ἅγ. Μᾶρκος ὁ Εὐγενικός, P.G. 160, 105C).

    Такође, према канону 33 Лаодикијског Сабора „не сме се молити са јеретицима и шизматицима“. И према другом канону Антиохијског Сабора, којег су наводили такође и Светогорски Оци у њиховом писму упућеном Константинопољском Сабору из 1275: „са одлученим од заједничарења не сме се општити“. Пренели смо овде само мали део богатог учења Светих Отаца Цркве.

    Додатно, Васељенски патријарх је главни инспиратор и покретач ових Саборских одлука, и он је иначе за нас Светогорске Оце, али и за све православне хришћане, клирике и лаике, на речи и делу ЈЕРЕСИЈАРХ као што су то били Арије, Несторије, Век и други. То да је он јересијарх су доказали многи епископи и теолози до данас, и то не само због његове свејереси екуменизма коју пропагира, већ и због заједничких молитава са јеретицима. Пропагира догмате стране Православљу и супротно учи од Светих Отаца. И због тога верници према заповести Господњој: „А за туђином (лошим пастиром) неће да иду, него бјеже од њега, јер не познају гласа туђега“ (Јов 10, 5).

    Желимо такође да вас обавестимо да неће имати изговора они који у времену кризе сагну главу и прихвате одлуке овог ЈЕРЕТИЧКОГ и лажног Сабора, и који ће свесно наставити да помињу патријарха. Сви такви нека знају да ће поделити светогорску монашку заједницу. Жалимо због таквог неправославног понашања таквих, као што смо вам то већ и рекли у нашем отвореном писму од 13. маја 2016. Очекујемо да се унутар оправданог временског рока сваки светогорски манастир, скит и монах јасно и свесно одреде према свему реченом.

    Свети Оци, Црква и православни хришћани су се потврђивали у прогону. Већ јеретички лажни Сабор Крита карактерише све нас православце који му се противимо – архијереје, јереје, монахе и лаике као „јеретике“, „зилоте“, и иронично као „хипер-православце“. Да ли ћемо дозволити да овакве лажи и кривотворења уђу у народну свест? Са великом скрушеношћу, страхом Божијим и љубављу за нашу Цркву, молимо вас да сви заједно уједињени допринесемо да се сазове Православни Свети и Велики Васељенски Сабор који ће порећи овај лажни критски Сабор.

    Уважени Свети Киноте и преосвећени игумани, сто година жестоке икономије и толерисања екумениста, тј. патријараха и епископа латинофила и унијатофила, начинили су велику штету Вери и подгојили јеретичке тенденције. Штета и пропадање које је изазвала ова лажна икономија у погледу духа православног клира и лаоса је застрашујућих размера. Поново вас молимо: борите се да сачувате Свету Целину Православне Цркве и Вере.

    Амин.

    Очекујући ваше одлуке у складу са Светогорском Традицијом, завршавамо,

    уз поштовање и почасне поздраве.

    (Следе потписи светогорских геронда и монаха који су потписали писмо – у питању је 60 монаха следећих манастира: Велике Лавре, Кутлумуша, Ватопеда, Ставрониките, Пантократора, Филотеја и скита Света Ане)

    Γέρων Γαβριήλ, Ἱ.Κ. Ἁγίου Χριστοδούλου, Ἱ.Μ.Κουτλουμουσίου.

    Γέρων Σάββας Λαυριώτης, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας.

    Γέρων Ευστράτιος ,Ιερομ. Ι.Μ.Μ.Λαύρας.

    Γέρων Ἰλαρίων, Ἱ.Καθ. Ἁγίου Μαξίμου τοῦ ὁμολογητοῦ.

    Μοναχός Δοσίθεος, Ἱ.Καθ.Ἁγίου Μαξίμου τοῦ ὁμολογητοῦ.

    Γέρων Χαρίτων Ἱερομ. Ἱ.Κ.Ἀναλήψεως, Ἱ.Μ.Βατοπαιδίου.

    Γέρων Κύριλλος, Ἱ.Ἠσ. Εὐαγγελισμοῦ τῆς Θεοτόκου, Κατουνάκια, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Γέρων Χερουβείμ, Ἱ.Κ.Ἀρχαγγέλων-Κουκουζέλη- ,Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας.

    Γέρων Ἰωάννης, Ἱ.Κ.Εἰσοδίων τῆς Θεοτόκου, Βίγλα, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Γέρων Γεώργιος, Ἱ.Κ.Ἁγίου Βαρλαάμ καί Ἱωάσαφ, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Γέρων Βλάσιος, Ξεροκάλυβο Βίγλας, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Ἱερομ. Παΐσιος, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Ἱερομ. Δαμασκηνός Πόπα, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Ἱερομ. Δαμασκηνός Ράους, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Ἱερομ. Ἰωήλ, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Ἱερομ. Σάββας, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Ἱεροδ. Ματθαῖος, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Ἐφραίμ, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Νικόδημος, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Γεράσιμος, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Ταράσιος, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Μάρκος, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Ἀρσένιος, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Ραφαήλ, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Ἰωάννης, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Σεραφείμ, Ἱ.Σ.Τιμίου Προδρόμου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Γέρων Παῦλος, Ἱ.Κ.Κοιμήσεως Ἁγίας Ἄννης, Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Γέρων Νεκτάριος, Ἱ.Κ.Ἁγίου Δημητρίου, Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Γέρων Συμεών, Ἱ.Κ.Νέου Θεολόγου Συμεών, Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Ἡσαΐας,Ἱ.Κ.Νέου Θεολόγου Συμεών Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Εὐστάθιος, Ἱ.Κ. Ἁγίου Εὐσταθίου, Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Γέρων Πολύκαρπος Ἱερομ. Ἱ.Κ.Ἁγίου Ἀθανασίου, Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Ἱερομ. Ἰωακείμ, Ἱ.Κ.Ἁγίου Ἀθανασίου, Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Χριστόδουλος, Ἱ.Κ.Ἁγίου Ἀθανασίου, Ἱ.Σ.Καυσοκαλυβίων, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Γέρων Παντελεήμων, Ἱ.Κ.Ἁγίου Ἀντωνίου, Κερασιά, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Γέρων Μάξιμος Ἱερομ., Ἱ.Κ.Ἁγίου Ἀντωνίου, Κερασιά, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Ἱερομ. Ρωμανός, Ἱ.Κ.Ἁγίου Ἀντωνίου, Κερασιά, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Γέρων Ἀθανάσιος, Βουλευτήρια, Ἱ.Σκ. Ἁγίας Ἄννης, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Γέρων Θωμᾶς, Ἱ.Κ.ἁγίου Ἀποστόλου Θωμᾶ, Ἱ.Σκ. Μικρᾶς Ἁγίας Ἄννης, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Θεολόγος, Ἱ.Κ.Ἁγ. Ἀποστόλου Θωμᾶ, Ἱ.Σκ. Μικρᾶς Ἁγίας Ἄννης, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Φώτιος, Ἱ.Κ.Ἁγίου Ἀποστόλου Θωμᾶ, Ἱ.Σκ. Μικρᾶς Ἁγίας Ἄννης, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Γέρων Φίλιππος Ἱερομ. Ἱ.Κ.Μεγ. Ἀθανασίου, Ἱ.Σκ. Μικρᾶς Ἁγίας Ἄννης, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Γέρων Παντελεήμων Ἱερομ. Ἱ.Ἠσ. Ἁγίου Ἰωάννου Θεολόγου, Κατουνάκια, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Γέρων Γεράσιμος, Ἱ. Ἠσ. Ἁγίου Γερασίμου, Κατουνάκια, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Γέρων Ἀθανάσιος, Ἱ.Ἠσ. Ἁγίου Σάββα, Καρούλια, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Συμεών, Καρούλια, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας

    Μοναχός Ἠλίας, Ἱ. Σκ. Ἁγίου Βασιλείου, Ἱ.Μ.Μ.Λαύρας,

    Ἱερομ. Εἰρηναῖος, Καψάλα

    Μοναχός Παΐσιος, Καρυές

    Ἱεροδ. Κοσμᾶς, Ἱ.Κ. Ἁγίου Ἀθανασίου, Ἱ.Σκ. Κουτλουμουσίου

    Γέρων Νικόδημος, Ἱ.Κ.Ἁγίου Νεκταρίου, Καψάλα, Ἱ.Μ.Σταυρονικήτα

    Γέρων Μελέτιος, Ἱ.Κ.Γενέσιον Θεοτόκου, Καψάλα, Ἱ.Μ.Παντοκράτορος

    Ἱερομ. Μακάριος, Ἱ.Κ.Γενέσιον Θεοτόκου, Καψάλα, Ἱ.Μ.Παντοκράτορος

    Μοναχός Μακάριος, Ἱ.Μ.Χιλανδαρίου

    Γέρων Κυπριανός Ἱερομ., Ἱ.Κ.Ἁγίου Γεωργίου, Ἱ.Μ.Φιλοθέου.

    Γέρων Σπυρίδων Μοναχός, Ι.Κ.Αγίου Νικολάου, Ι.Μ. Κουτλουμουσίου.

    Γέρων Παϊσιος Μοναχός, Ι.Κ.Αγίου Χαραλάμπους, Ι.Μ.Βατοπαιδίου.

    Γέρων Παχώμιος Ιερομ., Ι.Κ.Αγιοι Πάντες, Καψάλα, Ι.Μ.Παντοκράτορος.

    Γέρων Χρυσόστομος Ιερομ., Ι.Κ.Αγίου Σπυρίδων, Ι.Μ.Κουτλουμουσίου

    Извор: ΑΚΤΙΝΕΣ

    Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

    Gefällt mir

  37. Ана sagt:

    Драга Светосавска браћо и сестре!
    Нека би нам свима био срећан и Богом благословен сутрашњи велики Празник Успења Пресвете Владичице наше Богородице! Нека би свако од нас, и који до сада није, што усрдније узносио своје молитве Милостивом Господу, Пресветој Владичици нашој Богородици, Светоме Сави и свима светима. „Срби светосавци неће под власт фанариота“ – ово треба да ширимо свима и свуда где се нађемо. Заиста, Срби у расејању су пуштени низ воду од представника своје СПЦ-е. На ову тему причасмо са многима постављасмо им питања, тражисмо од њих савете и помоћ….Сви нам потврдише да је Цариградска Патријаршија преузела власт над дијаспором.Сви нам дадоше подршку, сви нам рекоше борите се и немојте ћутати. Неки рекоше идите код Руса (под јуриздикцију РПЦ-е) они ће вас заштитити. Сам Патријарх је прокоментарисао ово писмо са речима:“Такви су Грци“! Нема нам помоћи, осим од Господа и светих Њјегови!!!Али и ми, ако смо заиста Светосавци и то хоћемо да останемо, не смемо да се препустимо овој стихији. Није ово први пут у историји наше Цркве и нашег народа да су фанариоти хтели да нас ставе под своју власт. Али овога пута иза тога стоји нешто много лукавије а по нас и наше вечно спасење погубно. Размислимо добро!!! Молитвама Твоје Пречисте Мајке и Светог оца нашег Саве, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас грешне и спаси нас!Амин.

    Gefällt mir

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s